9. poglavlje
Uprkos svim izgovorima, ovaj put su ipak morali da idu na konjičko takmičenje. Na Milanino iznenađenje, Mir ovog puta nije imao ništa protiv zajedničkog putovanja. Nije bilo ni traga potencijalnoj fobiji od konja, niti bilo čemu sličnom. Bio je sumnjivo smiren još od ranog jutra.
Nije željela da naruši tu atmosferu, iako je umirala od želje da mu spomene zmije — čisto da mu stavi do znanja da zna. Ali tada bi svi pomislili da je prisluškivala, a svog malog doušnika Milana nije imala namjeru da oda. Morala je da ublaži količinu otrova u svom govoru za danas. I iskreno se nadala da će imati dovoljno samokontrole da to potraje.
Izbjegavajući kontakt s njim koliko god je mogla, Mila se obratila njegovoj majci, raspitujući se šta bi bilo najbolje da obuče. Tatjana joj je ljubazno rekla da, naravno, Miroša zna najbolje — ipak jaše konje odmalena — ali da se ni ona ne snalazi loše.
Iz uputa koje je dobila, bilo je jasno: noge moraju biti pokrivene, i najbolje bi bilo obući pantalone bez unutrašnjih šavova, da ne bi izgrebala koljena o sedlo. Odjeća ne smije biti šarena niti lepršava, jer to može uplašiti konje (eto, čak ni zmiju ne bi morala nositi!). Naravno, suknje nisu dolazile u obzir — s njima se u sedlo ne može sjesti na pristojan način. Kosu je bolje vezati, da ne bi završila nekome u oku, a bilo bi pametno i da se odrekne šminke. Tatjana nije zaboravila da spomene ni koliko je važno da obuća ne klizi u uzengijama.
Uglavnom — komplikovano, ali izvedivo. Ali onda — šok! Mila je ostala bez riječi kad je saznala da će Mir ići u ljetnoj košulji i šorcu!
Ona njena odluka da danas ne bude otrovna — nestala je u sekundi. Već je otvorila usta da mu održi predavanje o važnosti zaštite koljena, kad ju je Tatjana tiho upozorila da se njegova oprema za jahanje čuva na hipodromu. Izgleda da Mirina mama vidi i razumije puno više nego što je Mila mislila.
Kasnije se ispostavilo da je onaj njegov fini, pristojni stav rezervisan samo za kuću — čim bi izašao napolje, potpuno bi se promijenio. Ne može se ni opisati koliko je tišina bila napeta dok su išli prema stanici, niti koliko je bilo neugodno putovati s Mirom u prepunom autobusu, stisnuti jedno uz drugo, dok su joj u glavi stalno prolazile sve one gluposti koje je radila u slobodno vrijeme. A on? Ni jednom da je pogleda! I to se nije moglo objasniti sramežljivošću nakon jučerašnjeg. To je bilo čisto, brutalno ignorisanje.
Čim su izašli iz autobusa, i kad je Milanino strpljenje konačno puklo, upitala je koliko još imaju hodati, nadajući se da će tako barem natjerati tišinu da popusti. Odgovor je bio kratak i leden:
„Iza ugla.“
Do samog odredišta nisu prozborili ni riječ.
I šta joj je sve to trebalo? Ko je uopće došao na ideju da je normalno da sad visi svuda gdje i Miroslav provodi vrijeme? Kao da će joj to pomoći da zaboravi vlastite probleme. S istim uspjehom mogla je kružiti po Sjeveromorsku s Marijanom — barem bi tada imala s kim da priča…
Zaustavili su se ispred ulaza na hipodrom, i Miroslav je tonom pravog smarača izjavio:
„Bez vikanja, mahanja rukama, naglih pokreta i svega sličnog.“
Mila ga je pogledala ispod oka, već prilično iznervirana cijelim putovanjem — a njegova komunikacija to nimalo nije popravljala — i bez riječi krenula prema kapiji. Ali Mir joj je stavio ruku na rame.
„Jesi li me razumjela?“
Već je htjela da mu nešto odbrusi, ali kad se okrenula, vidjela je da je ne gleda s ljutnjom, već s brigom.
„Razumjela.“
Pustio ju je, ali Mila bi se mogla zakleti da je na odlasku osjetila kako ju je blago pomilovao po lopatici.
„Konji nisu mačići. Ne želim da te neko slučajno udari kopitom.“
„Pa hvala ti“, procijedila je Milana.
„I hvala ti što se nisi našminkala“, ozbiljno je dodao Mir, „neki se konji baš boje jakih boja.“
„Imaš ti s njima nešto zajedničko…“ promrmljala je sebi u bradu i krenula za Miroslavom.
„Jesi nešto rekla?“
„Nisam ništa.“
Po mišljenju njihovih roditelja, vjerovatno je smrad s konja trebao da preplavi sva njena ostala čula i misli. Ali Mir je bio u pravu — konji ne smrde. Džokeji, s druge strane — i te kako. Nekoliko puta je čak zakašljala kad su kraj nje prošli „najposvećeniji radnici“. Za sve vrijeme koliko je dolazila u goste, nikad nije osjetila da tako nešto dolazi od Miroslava, iako su se često sreli baš kad bi se vraćao kući s treninga ili takmičenja. Pa, ili se on baš ne trudi dovoljno, ili se lokalna fauna ne kupa kako treba…
Uprkos početnom skepticizmu, Mila se ipak malo opustila čim je ugledala konje. Mir joj je čak dozvolio da ih nekoliko pomiluje i nahrani. Bilo je zabavno osjetiti kako ždrebe uzima komadiće jabuke ili kocke šećera direktno iz njenog dlana, šljapkajući mekanim usnama i zadovoljno mljackajući. Maša je bila u pravu — Mili se ovdje stvarno dopalo, a konji su bili divni.
Ostala je da čeka u jahaonici, posmatrajući kako se u daljem dijelu hale odvijaju časovi dresure, dok je Mir otišao da se presvuče. Ubrzo se vratio u opremi za jahanje i s već osedlanim konjem. Naravno, Mili, kao početnici, nije bilo dozvoljeno da isprobava preponsko jahanje, ali obična šetnja na konju po manedžu bila joj sasvim dovoljna.
Miroslav joj je objasnio kako se penje u sedlo i pomogao joj da uzjaše, kao što to obično rade kada u blizini nema posebne stepenice — sve što je Mila trebala bilo je da savijenim koljenom stane u njegove dlanove i da se povuče rukama, držeći se za sedlo. Nije ni slutila da je Mir toliko jak. Istina, nije bila teška, ali ga je iznenađujuće lako podigao.
Teško da će Milana ikad zaboraviti onaj neopisivi osjećaj dok se ispod nje kreće živo stvorenje veličine dinosaurusa. Čak i kad je konj išao samo u kasu, svaki pređeni metar djelovao je potpuno drugačije.
Kad se malo privikla, pokušala je i da pređe u lagani kas, ali uhvatiti ritam u kojem treba da se podiže iz sedla kako se ne bi udarala o njega — pokazalo se kao prilično teško, pa je brzo odustala od eksperimentisanja.
Mir se našalio da početnici, koji ne uhvate ritam kasanja kako treba, na kraju treninga doslovno istresu kičmu kroz nogavice. Mili je to zvučalo kao dobar znak — napokon jedna šala koja nije bila na njen račun.
„A kako da siđem?“ pitala je zabrinuto, zaustavivši konja pored Miroslava. Tek tada je shvatila koliko su zapravo daleko od tla i kakav bi to bio pad.
„Prebaci nogu.“
Milana poslušno prebaci nogu preko konjske glave i ostade da sjedi bočno u sedlu. Vidjela je kako Mir, vidjevši to, zaklanja lice dlanom.
„Instruktor bi me zadavio da vidi ovo. Dobro, ajde, dođi“, rekao je, pružajući ruke da je uhvati. Milana mu se nagnu u susret i osjeti čvrst stisak oko struka. Mir ju je pažljivo spustio na zemlju, i ona se našla tačno između njega i konja. Preblizu. Mogla je osjetiti kako mu dah golica njeno lice.
„Jesi li uživala u jahanju?“
„Jesam, hvala“, uspjela se nasmiješiti, pokušavajući time prikriti naglu nelagodu. Trenutak joj se činio jako romantičnim. S te blizine prvi put je jasno vidjela Miru oči — duboko plave s tamnijim tačkicama koje ranije nije ni primijetila. Bilo je nešto nevjerovatno nježno u njegovom dodiru i poželjela je da to nikad ne prestane. Gotovo da je zaboravila koliko je bila iznervirana na putu ovamo. Ako je cijena za tu blizinu bila nervoza — vrijedilo je.
„Drago mi je. Mislio sam da ćeš biti nezadovoljna. Sad moram da završim trening. Možeš da me sačekaš gore, na tribinama, ako hoćeš.“
Našla je sebi tiho mjesto i sjela na klupu, osjećajući kako joj se noge pomalo žale na jahanje. Ipak, ni za čim nije žalila. Samo je jedna misao uporno kopkala: kako to da Mir tako opušteno priča s njom — poslije svega što se juče desilo?
Da li on zaista ne pamti ništa, kad je gleda ili dodirne? Možda za Mira sve što se desilo nije ništa značilo? Možda je zaista sve zaboravio bez traga i žaljenja? Da, ona ga je o tome zamolila, ali, opet!
Bilo je zanimljivo posmatrati konjički takmičenje, iako je srce djevojke stajalo svaki put kad su konji morali preskočiti visoku prepreku. Ali Mir je odlično izgledao u sedlu. Nije mogla da se nagleda njega.
U manjež su dolazili i drugi jahači, izvodeći različite trikove na konjima. Čini se da je to bila ona džigitovka o kojoj je Masha pričala. Na iznenađenje Milane, ovim sportom su se bavile čak i djevojke. Nije da je puno znala o konjičkom sportu, ali uvijek je mislila da mačevanje više odgovara muškarcima nego malim djevojčicama.
Sigurno je i Mašin idol sada bio među akrobata. Međutim, koliko god da je Milana gledala, nije mogla da otkrije ko je od tih hrabrih kozaka osvojio srce njene prijateljice.
Kad je Mir završio sa treniranjem, Milana je gestikulacijom dala do znanja da će ga čekati izvan manège. Dobila je odobravajući klimanje glavom i izašla napolje. Toliko utisaka za jedan dan! Nikada prije nije bila ovoliko blizu konjima, a kamoli jahala. A Miroslav nikada nije bio ovako nežan i pažljiv prema njoj. Mogli bi normalno da komuniciraju. Da su oboje želeli.
I odjednom, Milana je naišla na problem koji je postao gotovo tradicija za nju: ona je nova, i jednostavno nije mogla da ostane neprimjećena. Dok je čekala Mira — naravno, već izvan manège — prišla joj je čudna parica džokeja koji su željeli da je upoznaju, ali je brzo uspjela da se otarasi njih, za razliku od trenutnog sagovornika.
Približno deset minuta ranije, prišao joj je neki momak, razbarušen, neuredan, sa mnogo pjegica na licu i neumornom željom da priča. Za razliku od prethodne parice, on nije pokušao da je natera da se upoznaju ili da je zavodi nekim trikovima. Ne. On je odmah počeo da je zatrpava informacijama, u toku kojih nije bilo ni jedne pauze da Milana ubaci bar jednu riječ.
Razgovorljiv mladić je za pet minuta rekao više nego što je Mila čula od Miroslava za cijelu prvu sedmicu svog boravka ovdje, a to još nije bio kraj. Njoj je preostalo samo da sluša i klima glavom, očajnički čekajući trenutak kad će napokon otići.
Iznenada je, usput, primijetila kako neko izlazi iz maneže. Bljesnula je zlatno-žuta kosa, i srce joj je preskočilo od radosti — evo, spas. Nisući bolji način da se otkači od dosadnog pričalica, pretvarila se da je iznenađena:
„Opa! Evo mog dečka; nisam očekivala da će doći tako brzo. Izvini, nažalost, moram ići.“
Međutim, u suprotnosti sa njenim očekivanjima, nisu imali namjeru da je puste.
„Tvoj dečko? Slavko? Nemoj pričati gluposti. Svi ovdje znaju da on nikoga ne viđa.“
Mila je, u sebi, proklinjala sve na svijetu, a zatim se ponovo okrenula ka maneži, pokušavajući da sakrije zbunjenost na licu, dok je istovremeno procjenjivala udaljenost koju je Mira trebalo da pređe kako bi raskrinkala njenu laž. Mogla bi mu namignuti. Možda bi on to vidio i shvatio. Ali, nakon svih nesporazuma i svađa, ponosni Miroslav sigurno ne bi pristao da joj pomaže. Ipak, danas su se, čini se, dobro slagali…
Vreme je curilo — Mira je bila samo nekoliko koraka od nje i dosadnog sagovornika. Morala je nešto poduzeti. Nije željela da se posrami, a i Miru je vrijeme da popravi svoju reputaciju kao zauzetog nevina tipa.
Pet koraka. Četiri. Tri. Dva…
„Sunce!“ devojka je napravila nekoliko koraka prema njemu, obavivši Miroslava oko vrata, i iz te blizine primijetila kapljice znoja iznad njegove gornje usne, koje su joj se, iz nekog razloga, učinile izuzetno šarmantnim.
Dok Mira nije stigao da nešto kaže i uništi njen mali plan, Mila je, bez previše razmišljanja o posljedicama, zatvorila njegova usta poljupcem. Prvo što je osjetila bio je očekivani slani ukus, koji je ubrzo ublažilo mekoća njegovih usana. Zatim — ruke Miroslava koje su je obavile oko struka. Da li je shvatio? Pomogao joj je? Ili je možda on sam upao u zamku?..
Ljubeći ga s još većim žarom, devojka je prstima prolazila kroz njegovu kosu, prelazeći po malo vlažnim svijetlim pramenovima. Sada, tako blizu, oštro je osjećala miris njegovog tijela nakon fizičkog napora, ali to je nije odvratilo. Naprotiv, privuklo ju je. Oštar muški miris je zamagljivao razum, tjerajući je da se prepusti emocijama, a ne glasu razuma. Čini se da su se zabavljali do kraja.
„Slavko, šta, konačno si shvatio čemu služe devojke?“ neugodni škripavi glas upao je u razgovor, uništivši svu magiju trenutka.
Mir se odmaknuo, a Milana je već bila spremna da vidi kako će sve njeno lažno predstavljanje sada isplivati na površinu. Ali njen “partner” samo se veselo nasmešio:
„Ne, još uvek ne razumem, u čemu je sol.“
„Sol?“ — pomislila je Mila i pocrvenjela, još uvek osećajući na usnama slani ukus njihovog poljupca.
Šta je uopšte pokreće, Milana, i tada i sada? Zbog nekog glupog dosadnog brbljavca ona je izvela čitav performans! I sve bi bilo u redu, da sada nije morala ostati sama sa glavnim akterom tog performansa i nekako mu objasniti svoje postupke. Ali kako, kad ni sebi to ne može objasniti? Milana je odjednom osetila kako je preplavljuje bes — kao da je Mir ikada uopšte pokušao da joj nešto objasni! E pa, ni ona neće. Poljubac za poljubac. Bilo je, prošlo je, zaboravi, idemo dalje.
Nakon što se pozdravio sa sagovornikom, Miroslav je uhvatio njenu ruku i poveo je prema stanici. Još uvek u svojim mislima, Mila je instinktivno upetljala prste u njegove. Sve je delovalo tako udobno i ispravno. Njegova ruka bila je malo hladna, a dodir umirujući. Ali onda… Kao grom iz vedra neba, Miru je zazvonio telefon. Slobodnom rukom je iz džepa izvadio telefon i odgovorio na poziv.
„Na vezi. Da, Marine. Zvaću te kad budem kod kuće. Naravno, vidimo se sutra. Ćao.“
Mila je pogledala njihove spojene ruke.
„Sve ovo je laž,“ — misao je poput struje prošla kroz njen um. — „Kako on može držati moju ruku dok dogovara sastanak sa nekom drugom devojkom?!“
„Stani, šta to radiš?“ izlazeći iz stanja šoka, Mila je pokušala da povuče ruku, ali on ju je držao čvrsto.
„Šta? Pretpostavljam da, nakon što si me pred svima napala poljupcima, imam pravo da te držim za ruku.“
„Ne.“
„Ne?“ iznenađenje u njegovom glasu bilo je iskreno, a stisak je odjednom popustio, dopuštajući Mili da se oslobodi.
„Ne. I neću to da raspravljam na ulici, a kamoli u autobusu. Izvini.“
Miroslav je stisnuo usne i frknuo, ćutke je klimnuo glavom, ali u njegovom pogledu se ukazalo nešto zabrinuto i napeto, kao da nagoveštava da razgovor nije završen. Tokom celog puta, nijedno od njih nije izgovorilo nijednu reč.
Put je ponovo prolazio u tišini, i činilo se da, ako pažljivo pogledaš, možeš primetiti iskre negativnosti koje prolaze među adolescentima. Ali Mila nije gledala. Dovoljno je bilo to što je svim svojim bićem osećala kako u Miroslavu bujaju emocije, osećanja, pitanja i zahtevi. I plašila se da će doći trenutak kada će sav ovaj haos preplaviti nju. Kako je samo mogla ta odvratna devojka da je pozove baš danas, kada su stvari između njih počele da se popravljaju!
U stanu je na prvi pogled bilo prazno. Izgleda da Milana ne može da računa na spasenje od nikoga. Preostalo je samo da se nada da je Mir zaboravio na predstojeći razgovor i…
„Potrudite se da objasnite šta je ovo bilo.“
Nije zaboravio. Pa dobro… Mila je polako skinula obuću, tražeći u glavi odgovarajući odgovor. Pod nikakvim okolnostima nije željela priznati da nikada ne bi povukla ruku da nije bilo tog poziva od te dosadne djevojke. Htela je biti iskrena, ali ne sada. Možda bi, da je samo on spustio poziv, ona ovo tako ne analizirala, ali stvari su se posložile kako su se posložile.
„Ma, zaboravi“, otresla je što smirenije, „nije bilo ozbiljno, jednostavno me smara tvoj prijatelj.“
„Prvo, Pjegavi mi nije prijatelj. Drugo, šta znači „nije bilo ozbiljno“?“
„Htio je da me ostavi na miru.“
„A šta ja imam s tim?“
„Pod ruku se našao“, Mila je i sama bila impresionirana svojim hrabrošću, kad je nakon ove rečenice mogla sigurno pogledati Miroslava u oči.
„I ti ljubiš svakog ko ti se nađe pod rukom?“ nakon kratke pauze, Mir je flegmatično pitao, iako vena koja je pulsirala na njegovom sljepoočnici očigledno je ukazivala na drugo stanje duha.
„Ne.“
„Onda…?“
„Ti si prvi počeo. Jednostavno sam bila umorna od slušanja tog idiota. Mislila sam da te ne poznaje, pa sam mu rekla da si moj dečko. U stvari, djevojke to ponekad rade da oteraju dosadne obožavaoce, iako, odakle ti to da znaš. Ali nije mi povjerovao, jer tvoja reputacija, očigledno, poznata je cijelom gradu, pa nemoj da uzimaš k srcu.“
„Milana“, ton razgovora se jasno podigao, a u kuhinji je nešto odjednom zveckalo, „da li ti je palo na pamet da nisu svi ljudi bezosjećajni idioti kao ti?“
Od ljutnje, Mila je skoro zadavila vlastiti udah.
„Šta?!“
„Ništa. Da si otišla što prije!“
„Miroslave!“ ljutito je uzviknula Tatjana, izlazeći iz kuhinje, očigledno privučena bukom koju su podigli u hodniku.
„Šta „Miroslave“? Da znaš!“
„Reci mi, molim te, kako sam te odgajala?“
„Dobro, pretpostavljam“, prošavši pored nje, Mir je nestao u svojoj sobi.
„Milo, šta se desilo?“ sada, kad je momak otišao, Tatjana je zabrinuto pogledala ka njoj.
„Ne razumijem ga. Čini mi se da sam danas napravila strašnu glupost…“ čujući kako Miroslavova mama sa saosjećanjem i nježnošću govori s njom, Mila je osjetila kako joj oči postaju vlažne od suza.
„Ma, ma, draga, sve se može riješiti. Hajde, da pijemo crnogorski čaj i sve mi ispričaj“, umirujuće je rekla žena, grleći je i vodeći je prema kuhinji, „ti si tu svoja, nemoj da se brineš.“
Milana nije znala koliko je to bila dobra ideja, ali sve je ispričala Tatjani. Rekla joj je da je putovanje na hipodromu bilo nevjerojatno i da je sve bilo mnogo bolje nego što je očekivala, ali onda je Miri nazvala Marina i sve je krenulo po zlu.
A Milana nije mogla mirno gledati ovu situaciju, jer je tokom cijelog školovanja promatrala Marka, svog školskog kolegu, i vidjela kako on manipulira djevojkama s obje strane. Najmanje na svijetu željela je biti u sličnoj situaciji. Izgleda da je ona strahovito ljubomorna na Miroslava, zbog čega se ponaša s njim glupo i netaktično, što sigurno ne doprinosi međusobnom razumijevanju.
Pažljivo je saslušavši, Tatjana je odgovorila:
„Draga, koliko ja znam, moj sin nije od onih koji loše postupe s djevojkama. Ali teško da te razumije bolje nego ti njega. Ako želiš da se prema tebi ponaša s ljubavlju, prestani ga plašiti. Vrlo je teško razumjeti osobu kad ona govori jedno, a radi sasvim suprotno“, Tatjana je ohrabrujuće stisnula njenu ruku, „to nije u redu, to sigurno razumiješ. Oleg i ja jako volimo tvoju porodicu. Volimo te i tebe. Ne bih voljela da se vi i Miroslav svađate.“
Zahvalno kimnuvši, Mila je obećala da će se držati pod kontrolom i da će se ubuduće ponašati razumnije.
Ko zna, možda će joj to stvarno uspjeti kad gnjev splasne, a uvredljive riječi koje je Miroslav rekao zaborave. U svakom slučaju, ona bi stvarno željela popraviti odnos s njim. Naravno, ako joj Miroslav objasni šta se, dovraga, dogodilo danas.
