10. priča
“Samo za taj osjećaj” Otpevao je Mile Kekin, dok je njegovo Hladno pivo dalo maestralnu muzičku podlogu ovoj pesmi.
Ali o kome osjećaju je zapravo reč? I zbog čega bi dao sve te noći da ostane taj čovjek u njenim očima?
Da li mi ljudi jurimo duhove? Zavodljive, slatkorečive duhove. Divni su, zar ne? Oni nas čekaju širom otvorenih ruku poput majke koja čeka sina da se vrati sa dalekog puta. Čekaju nas da im se predamo. Da im utonemo u zgrljaj i da čujemo od njih:
”Tuga je tako divna!”
To su ovi tužni duhovi, no postoji i druga vrsta. Veseli duhovi! Totalno drugačiji od ovih malo pre spomenutih. Oni nas uhvate za ruku, te sasvim polako, sa ogromnom pažnjom i ljubavi, kao kad roditelji uče dete da napravi prve korake, vode nas u najlepše momente prošlih vremena. Kada stignemo do odredišta, oni samo nestanu, poput oca koji je otišao po paklu cigareta i više se nikada nije vratio.
Tada nas preuzmu oni tužni duhovi i ako poželimo da odemo odatle, oni nas tako čvrsto drže u zagrljaju, umiremo a živi smo.
Postoji legneda koja kaže:
“Prošlost nas ne proganja, ona nas ne bi čak ni prepoznala, a ukoliko negde postoje duhovi, onda smo to mi koji progonimo prošlost.”
