12. priča
Vozovi. Vlakovi. Vlakovi. Vozovi. Voz ili vlak?
Kad izgovorim voz, zvuči mi tako brzo. Kao da negde juri da stigne. Voz. Dva sloga.
Iz daljine se čuo zvuk TŽV-a.
Projurio je pored mene neverovatnom brzinom. Pravo je čuduo da me nije odneo sa sobom na kraj svog puta. Da jesam stajao na ivici perona, ali opet gde je toliko žurio?
Vlak. Dva sloga. Isto. Ali zvuči mekše. Vlak. On ne juri. On ulega u stanicu, polako, mirno, odlučno. Pristaje dok se kotači lagano zaustavljaju pod dirigentskom palicom mašinovođe. Staje, dok se oko njega kovitla para koja deluje čarobno. Ljudi polako napuštaju svoje vagone, noseći sa sobom kofer ili po neku kesu. Mirno deluju spolja, dok u njima plamti želja. Želja da zagrle svoje voljene! Jedina veza im je bilo po neko pismo koje su razmenili u vremenu. Spuštaju svoje stope na peron kolodvora i zajedno sa svojim bližnjima iščezavaju sa železničke stanice, kreću ka svojim domovima dok sa kao mravi kreću po ulicama Posrnulog grada. Niko od njih nije imao strah od vozova, niti su se bojali da ih vlakovi negde sad otfuraju. Da li rekli voz ili vlak, dosita nije bitno, jer niti jedan niti drugi se više ne uvijaju, prijanjaju nežno u šine niti klize po istim. Obojica samo žure poput vranca na svoje odredište. Ponašajući se kao da je ono najbitnije.
Nekada davno, ljudi možda jesu ulazili u vozove ali putovanje vlakom bi u njima otkrilo stvari kojih nisu bili svesni.
A dok ponovo ne krenu vlakovi…
