8. priča
Sedeo sam u mirišljavom autobusu. Laž. Namerno započinjem ovu priču sa laži, sve kako bi devalvirao ostatak koji sledi.
U autobusu koji je bio ne tako mirišljav vozio sam se u pravcu centra. Sa slušalicama u ušima slušao sam Koloniju “Za tvoje snene oči”
”Pičko” Čuo sam se ja, drugi ja.
”Aj odjebi! Ti da znaš bilo šta o muzici znao bi da je Kolonia genijalna.” Mrko sam mu odgovorio. Pa šta ako volim eurodens. Listajući kroz moju automatizovanu plejlistu video sam pesmu koju nisam čuo godinama. Istog trena sam je pustio. Indira izvini. Sa prvim zvukovima niskog kvaliteta audio zapisa odmah su mi krenule, ne baš suze, ali sam se razsentimentalisao. Vratilo mi se detinjstvo, bezbrižno i lako. Koncert na koji sam išao sa drugom iz detinjstva i naravno našim majkama. Tada smo mislili da smo već odrasli i da nam pratnja naših mama nije potrebna. Imali smo jedva osam godina. U paket aranžmanu sa morskom vodom iz mojih očiju došla je i misao:
”Zašto je nekada bilo sve jednostavnije?”
Možemo kao pravi romantičari reći: ”Prošlost je uvek bolja!”
Možemo reći i: “Tada smo bili srećni, uvek, zauvek, po ceo dan! Jer prošlost je uvek savršena. Ali da li je zapravo?
Možemo i reći: “O, gdje su dani ti, te lude mladosti
o, gdje su sad ti prijatelji svi
o, gdje su dani ti, ti dani radosni
o, gdje su sad ti naši davni sni “
Neverovatna Zdenka Vučković.
A možda smo tada sanjali? Mora da je to? Ma ne, pa kad odrastemo nastavimo da sanjamo, ne?
Mislim da možemo još svašta na ovu temu reći, no da li će nas to dovesti bliže sreći?
