6. priča
“Kako, ali kako, samo mi objasni sa CCR prešli na slavuja iz Mrčajevaca?” Upitao sam svog oca.
”Kakvo je to pitanje, konjino moja, pa žena mi je naišla” ozaren majčinom dušom rekao mi je.
Evo mi majke. Prelepa je.
“Kako samo zanosno nosi taj oval!” Pomislio je moj otac.
Op, op, nova moć otključana. Čitanje misli. Izgleda da sam postao svesno biće. Videću kasnije šta ću sa tom moći.
Moja majka prilazi sa prelepim tiramisuom.
”Tiramisu je ništa u poredjenju sa tvojom lepotom.” rekao je otac mojoj majci, kompliment propraćen nežnim pogledom.
Moja majka je zaista divna duša, sa malim problemom izliva besa. Minornim. No upravo taj bes činio ju je unikatnom.
”Pa šta ako ti je naišla zena!” Uputio sam protesno pismo “Ti nije razlog da pustiš Miroslava Ilića” Volim ja Mirolsava, samo mi se nije slušao u datom trenutku.
”Pa da.” Imao je blentav izraz na licu, i posle toliko godina oni su idalje bili mladi.
”Šta pa da? Što nisi pustio Princezu?” Priupitah ga onako zajebano. To ce mu pokazati! Nemam pojma šta će mu pokazati. Samo zvuči moćno. Dobro razbija ritam.
”Onu žalopoljku da pustim? Pa ti sincili stvarno nisi normalan.”
Sreća da sam se prihvatio posla eliminacije ega. Utepvavam ga svakog dana. Neće taj leto dočekati.
”Oče” Rekao sam to mirno, dok sam razlagao svaki glas.
”Jer ti si princeza nekog drugog svijetaTvoja riječ stvara čuda, budi iskrenaUputi mi osmijeh, tek da znamPostojiš, nisam samNegde izvan planeta”
Naravno sa ijekavicom, jer nema veće gluposti kad pevaš pesmu napisanu na ijekavici, ali je ti onako mudro prevedeš na ekavicu.
“Zeleno zeleno” Misteriozno je rekao moj otac.
Majka moja spustila je kolač na sto i sela u krilo kod oca. Zagljeni su bili. Češkali su se.
“Kak si nežan” šapnula mu je moja majka.
Savršeno lepu scenu prekinuo je komšija:
”Politika, politika, aaaaaa!” ne novine. Drao se i svadjao sa kim je stigao, ponajviše sam sa sobom.
U roku od odmah, ceo sokak se sjatio u naše dvorište. Otpočela je rasprava koja je plamtila dobrih sedam dana. Tema rasprave: Čiji su pravi.
Hvala drugovima Markesu i Borhesu na njihovom magičnom realizmu, jer su nas spasili ove svadje. Francuska šansona zapevala je iz nepoznatog pravca i još nepoznatijeg zvučnika, a moji roditelji su zagrljeni odlebdeli u nepoznatom pravcu.
