5. priča
Nekada davno, dobro ne baš tako davno živela je jedna princeza.
“Kakva bre princeza!” Dobaci neko.
”Izvni ko si ti?” Upitao sam ga. Učtivo pre svega. Jer ako nemamo manire pa kako možemo da se nazivamo ljudima.
“Ja sam ti, a ti si ja, klasičan zaplet trilera, misterija. Rekao je to kao recimo danas je osvanuo novi dan. Iz učtivog dr. Džekila postao je mister Hajd.
“Kakva princeza!” prodrao se.
”Pa princeza, bajka, živeli su srećno do kraja života, koji tačno deo ti nije jasan?” Upitao sam ga, mene, sebe sam upitao. Sebe.
“Današnja deca, za početak ne čitaju bajke, tačnije roditelji im ih ne čitaju. Današnja deca ne sanjaju. U saznanju ovog predjašnjeg, zašto bi onda pričao bajku?” Ravnodušno je ovo izgovorio, no mogla se osetiti nervoza u njegovom, mom glasu.
Porazmislio sam o mojim rečima. Bio je upravu. Čemu bajke? Danas deca žele-
“Tako je!” rekao sam.
Presekao me je u pola rečenice, aj što ja nemam manire, ali kao da je očekivao da današnja deca žele nešto izopačeno.
“Izvini šta tako je?” Pitao sam sebe.
“Sve, ali sve se slažem što si rekao, danas deca žele upravo to!” Rekao je to sa entuzijazmom političara koji je upravo pobedio na lokalnim izborima.
”Nisam ništa rekao.”
“Kako nisi, sve si rekao, i što je još bitnije tačno si rekao.”
”Ja ubi me ne mogu da se setim šta sam rekao, jel bi mogao da mi ponoviš?” Ironičnim tonom rekoh sebi. Alkibijad Nuša bi bio ponosan.
Moj sagovornik nije imao odgovor. Krelac! Znao je šta deca ne žele, ali zato na pitanje šta tačno ne žele. Muk. Kao mula neka.
“Hej! Gde su ti sad maniri?”
Nisam se obazirao na njegovo kukanje. Istina je bila prosta. Deca žele ono što se deci nudi!
