11.
Dečko nikada nije položio vozački ispit.
“Ne volim pandure, nisu mi simpatični!” rekao je.
”Dobro, ali jesi li probao da položiš?”
”Jok!”
”A jel znaš da voziš?”
“Sve! Od A do M!” ponosno je rekao.
”Ali ti ipak ne voziš?”
”E jesi neki smešan čovek. Pa kako da vozim kad nemam položeno.”
”E jesam smešan, sve znaš da voziš, ali ne voziš jer nemaš položeno, kristalno jasno.”
Priča o tome zbog čega su mu panduri antipatični je vrlo zanimljiva. Sve je počelo kada je bio mali. Neki zli policajac je njegovoj mami napisao kaznu zbog prekoračenja brzine. Žena je prekoračila brzinu svega nekoliko kilometara. Gospodinu policajcu to nije pravilo razliku. Jedan ili sto, preko ograničenja, i kazna se već sama piše. Majka njegova probala je da ga podmiti, no policajac nije ni obraća pažnju na crvenu novčanicu, iako je pre dvadeset godina sa tom jednom novčanicom moglo svašta da se kupi. Zakon je zakon. Kazna je napisana. Kazna je uručena. Kazna je plaćena. Gde je onda nastao kvar? Njegova majka je svaki dan, po ceo dan narednih dvadeset godina kukala zbog te kazne. Noć, dan, leto, zima. Ko o čemu mama o kazni. Iako je prekršila zakon, smatrala je da postoje drugi ljudi koji su zapravo ugrožavali živote drugih ljudi u saobraćaju, jer po njenim rečima samo je malo prekršila zakon, skoro neprimetno. Te su tako i njemu policajci postali ne simpatični.
Smešno je. Zaista. Provesti život u mržnji prema nekome ko ti aman baš ništa nije učinio.
