13.
“Da te pitam Gajiću nešto?”
“Pitaj Kumerle oči moje!”
Kumerle sam ja, drugi ja, za detaljno pojašnjenje kako je moj alter-ego dobio ime Kumerle, pročitajte priču pod rednim brojem dva iz zbirke “Moderna ljubav” hvala vam.
“Mudro.”
“Šta je tačno mudro?” Postavio sam pitanje kao da ne znam o čemu se radi.
“Mudro, mudro, ali vratimo se našoj priči!”
“Koliko stvari u životu si propustio jer nisi želeo da ideš sam?”
Na keca sam mu rekao “Broj im se ne zna.”
“Zanimljivo, a šta je tačni razlog?”
“Prosto! Strah!”
“Strah?”
“Pa šta drugo može da te uskrati bilo čega u životu osim straha? Promućkaj malo tu svoju ćelavu glavu!” Smejao sam mu se kao da i ja nisam ćelav.
“Ti želiš da mi kažeš-” Plamen užarenog ognja pomešan sa otrovom za stršljene izbijao je iz njegove sveže ispolirane lobanjice. “-da nismo otišli na koncert najvećeg živog, sad već pokojnog, ali nisi mrtav dok živi sećanje na tebe, plus smrt zapravo ne postoji, kantautora koji je ikada postojao?
“Mnogi se ne bi složili sa tobom, ljudi kažu da je Miladin Šobić bio mnogo bolji, ali zbog nesreće je nestao, te da mu se to nije dogodilo, on ne bi bio najveći kantautor koji je ikada postojao. Plus ljudi kažu da su mu pesme njanjave.”
“Povuci to što si rekao momentalno!”
“Prvi ili drugi deo?” Zajebavao sam ga punim kapacitetom svog duha.
“Povuci to ili odosmo nas dvojica sa sa ovog sveta!”
“Kad smo kod sveta-”
“Sad!” Prodrao se kao da mu život zavisi od toga, a i jeste.
“Povlačim! Iskuliraj čoveče, znaš mnogo si nervozan za nekoga ko nema kosu.
“Nism išli na Đoku Balaševića-” Rekao je tako tužno, sa takvom setom u glasu, kao da je ratnik paorskog srca. “- i to zbog čega? Straha? Samo mi molim te reci čega si se plašio?”
“Sa ove distance je stvarno glupo, ali tada znam da mi je jedina misao bila koju ću ja kurac na koncertu sam”
“E moj Đole, koji ću kurac sam na tvom koncertu, pa ne bi bio sam tu bi bio Đole.”
“Stao sam ja u red jednom da kupim kartu.”
“I?” Rekao je to i poput deteta koje ne može da dočeka da mu roditelju kažu gde ga vode za vikend, pomešano sa tugom tog istog deteta kad za vikend ode u Ikeu sa roditeljima.
“Ništa, kad sam doša na red da uzmem kartu, i da kažem daćete mi jednu kartu za koncert, usro sam se i pobegao”
“A mogli smo da pevamo dok nam ne puknu glasne žice Slovensku.”
“Izvini.”
“Ma opraštam ti, strah je zajebana stvar.”
“Da brate, zamisli koliko ljudi na ovom svetu je trenutno paralisano strahom.”
“Iskreno, ne mogu.”
“Koliko njih se plaši da udeli kompliment devojci a kamoli nešto više, iki da zakorače preko praga svog doma u divljinu zvanu čovečanstvo.”
Pokušao sam da se dodatno izvadim sledećom rečenicom “A kamoli da odu sami na koncert Panonskog mornara, ds budu kai neki paćenici?”
“Da znaš da te razumem! Al obećaj mi da ćemk da idemo na koncert Dugmeta!?”
“Ali kako da idemo-”
Za treb se vratio u smrtonosno oružje koje se napaja mržnjom što ga nisam odveo na koncert, a umesto pljuvačke izbacivao je otrov za stršljene. Pobegao sam a on se dao u poteru.
“Neće Brega još dugo! Bolje bi ti bilo da budemo u prvim redovima na prvom sledećem koncertu!”
Vijao me je po ulicama Posrnulog grada, dok je mesec poput šahovskog piuna zauzimao mesto suncu. Noć je brzinom kaplje vode sa stare česme ulazila u kuće žitelja ovog grada. Neko je vodio ljubav, neko se opraštao, neko uzimao prvi zrak straha, neko ispuštao poslednji. No vera je u svima njima tinjala, poput duša ljudi u Sarajevu, Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani, Beogradu, Virovitici, Splitu… kada je Đole otplovio zauvek njegovim morem. Vera uvek pobedi strah! Jer što bi Đole rekao ” Da mi je još jedared proći Ilicom, pa da bećarac našvrljam ćirilicom”
“Ne plašim se više! Spusti tu Grubinovu papuču molim te!
