2. priča
Alarm. Odložiću ga. Još pet minuta sna. Sloboda. Opet zvoni. Ponovi. Opet zvoni. Ponovi. Kurac. Ne može. Ustajem. Moram. Posao koji ne volim. Ali sa druge strane pare, mmm. Zvuči dobro.
“Konačno ću kupiti Katan ekspanziju za osam igrača” pomislih.
Otržnjenje u vidu hladnog tuša, metaforičko a i bukvalno. Ne družim se više ni sa kim.
“Ma ko im jebe mater!” nesigurno sa velikom dozom kurčenja.
Uzimam telefon. Op, op. Kasnim. Zovem šefa dok sedam u kola.
“Halo šefe, da, da razumem, ali ovaj put imam sjajan razlog zašto kasnim” pokušavam da ga omekšam sa malo humora. Za sada nula bodova.
“Boli me kurac zašto kasniš!” besno odgovara šef.
“Ali znate pao mi je šećer, ehe!?” kroz osmeh, mada ni sam ne verujem u to što govorim. Sa druge strane slušalice čuje se besni ork. “Kakav bre kurčev šećer, zaksni minut, samo minut i ne moraš ni da mi se pojavljuješ više!”
Spustio je slušalicu.
Kreten ne zna da imam dijabetes. Ali kako i da zna sa druge strane kada mu nisam rekao. Moja greška. Pet poena simpatije za besnog orkića. Imam deset minuta da stignem. Za tu razdajlinu, mi je potrebno barem dvadeset minuta vožnje, ako ne vozim kao Sena. Crna furija mi se obraća glasom Goluma:
“Ubaci me u sport mod”
“Ma kakvi, poslednju put mi je crkla mehatronika u menjaču, nema šanse” odgovaram.
“Ubaci me u sport mod”
“Dve hiljade evra košta popravka, ne može!” odlučno mu saopštavam. Pa da, neće mene jedan auto zajebavati.
“Ubaci me u sport-”
Stigao sam za osam minuta.
“Imaš više sreće-” u pola rečenice ga prekida glas.
“Dajem otkaz!”
Ko je to rekao? Ja sam to rekao. Zašto sam to rekao. O jebem mu mater. Sad nema nazad.
“Dobro ste me čuli dajem otkaz”
Šefa to ni najmanje nije poremetilo iz njegove rutine čačkanja pupka i igranja zmijica na svojoj Nokii 3310.
“Dobro, operi majcu, smrdiš, istuširaj se pride i slobodan si.”
“Molim” zbunjeno.
“Daješ otkaz, uradi šta sam ti rekao, i pusti me da igram svoju zmijicu”
Bacam majcu, skidam majcu. Obrnuto. Skidam majcu, bacam majcu.
“Sam je peri!” pobedonosno, odlazim, i svom svojom snagom treskam vrata. Moša. Nisu se zatvorila. Brava ne radi. Radnici i šef me jako čudno gledaju dok pokušavam da popravim kvar, sve kako bi teatralno napustio ovo mesto.
“Jel ti treba pomoć?” pita me Šef!
“Aha! Uspeo sam! Ako sam popravio ovu bravu, nema te prepreke koja će mi stati na put” odlazim.
Šta se tačno dogodilo, pojma nemam. Znam samo da odjednom sam imao ceo dan pred sobom. Šta prvo uraditi?
“I m thinkig, i m thinkig, i m thinking”
Posle serije razmišljanja, shvatio sam da nemam pojma šta bi radio. Svašta sam hteo, ali i ništa. Stoga sam uradio jedino što sam mogao. Počeo sam da bežim! Kao svaki odgovorni mladi čovek. Bežao sam od juče, od sutra, od danas. Bežao od snova, od odgovornosti. Bežao sam od zagrljaja, od osmeha, duše. Dugo sam bežao, Ne znam koliko tačno godina, ali više nisam imao erekciju. Gola žena da se sad stvori ispred mene. Ništa. Mrtav.
Bežeći isteklo mi je vreme. Pao sam u neki žbun blizu reke. Smrdelo je na konjsku balegu, ma da ne mogu ni da isključim mogućnost da je ipak to bilo dobro staro ljudsko govno. Poslednjim dahom sa shvatio.
“Život je-”
Ništa. Ništa nisam shvatio. Možda ipak nije trebalo da dam otkaz?
Šalim se. Ovo da bude kraj? Pa nije ovo Čehovljeva priča “Tuga”. Živim sa svojom predivnom ženom i naše troje dece u kući na moru. Klima na ovom otoku je prekrasna. More, plaže. Divota!
Ja sam uhvatio svoje snove. A ti, ako si još uvek u dilemi da li da daš otkaz na svom poslu, odgovor je Da!
