16. priča
U povratku iz šetnje sa rečne plaže, na kojoj nije bilo peska, niti čuvara jer je bila zima sreo sam četiri mladića. Tri na biciklama, jedan je užurbanim korakom pokušavao da ih sustigne. Vrane su komandovale šumom u pozadini.
“Ajde u hiljadu i petsto dinara da prođeš kroz ovu vodu” reče debeljuškasti član ove družine.
Mladić kome je ovo bilo ponuđeno zaledio se. Pomno je promatrao rukavac reke, no što je duže promatrao, sve dublje mu se činio.
“Ajde, ajde, ajde” Debeljuca i štiglić hrabrili su ga, dok je sa dušom koja je ostala na reci dobacivao treći dečko.
“Ma nema šanse!” Rekao je dečko sa rekom u očima. Iako se premišlajo dabli da zaleti svog dvotočkaša bez motora u sam ponor rukavca.
U svojim mislima, dva deteta čiji su snovi tek stizali na red, trčala su po štrandu bez prestanka. Hrabreći jedan drugog da ne odustanu.
“Vidi čoveka, ja mu nudim lake pare a on neće”
Reka je momku ostala idalje u očima, no točkovi si krenuli ka domu.
“Čiko nije ti ovo biciklistička staza” reĉe jedan od snivača. Debeljuca se nasmejao.
“Izvini molim te.”
Tri bickla su se gubila u smogu Posrnulog grada. Mačija svetla bila su pokvarena.
“Sačekajte me!” Čuo se četvrti kako posustaje, usporava, i polako nastavlja povratak kući. Polako. Strpljivo.
