7. priča
Znao sam čoveka koji je sve radio u tišini. Nije bio nem. Nije da nije govorio. Ne. Bio je sasvim normalan. Govorio je, malo, umereno, precizno. Lakonski. Većinu vremena je provodio u tišini. Nije bio pustinjak, nije živeo u nekoj divljini. Ponavljam bio je sasvim normalan. Imao je porodicu, ženu, decu. Sasvim su normalno živeli samo u tišini. Ljubavi i slobode, ljubavi i razumevanja nije manjkalo. U slučaju da sam zaboravio da vam pomenem sasvim normalna porodica. Ručali bi, tuširali se, pili kafu, sve to u tišini. Vodili ljubav, e to nisu radili u tišini. Buka je bila svuda oko njih a u njima mir. Radost. Kako su se sporazumevali? Dodirom, pogledom, osmehom, telepatijom. Duše su im bile jedno. Njihova radost je bila toliko zarazna, da gde god bi se pojavili nastao bi spokoj u ljudima. A možda i najvažnije od svega bili su dobri ljudi, u tišini.
P. S. Ako vidimo šta je danas normalno, oni definitivno nisu bili normalna porodica.
