3. priča
“Drž’ ga bre, ukra mi čarape!” prodra se prodavačica sa tezge. Nije baš tezga u pravom smislu te reči. To je prikolica prikačena za frezu.
“Ženo, al’ ti ne nosiš ćarape” zbunjeno joj odgovori muž.
“Ma ne moje, naše!” reče žena kroz zube, kojih nije bilo u naročitoj meri.
“Aaaa, hoćeš da kažeš da nam je ukrao čarape koje prodajemo?” rekao je to sa pronicljivošću Šerloka.
“Za koga sam se ja udala?” razočarano reče, što u život, što u sebe. Mada više u sebe nego u život. Ali nema veze sledeći put će poneti oružje, toplo ili hladno? Razlike nije bilo, ali tog dana ona je čvrsto odlučila da niko više neće njene čarape krasti! Možda se i razvede? Ne, ne, neće se razvesti, ipak je to suviše velik korak.
Vraćajući se u posrnuli grad iz obližnjeg sela, svedočio sam ovoj maloj drami. Selo ko selo, gužva jer je bio vikend, parkinga nigde jer je bio, pogodićete vikend. Bio sam zaglavljen u gužvi već dobrih osam minuta. Razrešenje se nije naziralo.
“Vreme do odredišta? Osam minuta.” pomislio sam.
Nervoza je lagano počela da razvija svoje pipke u mom nervnom sistemu. Za sad sam kul, no ako ova gužva potraje ne garantujem za bezbednost žitelja ovog mirnog mesta.
“Pomeri tu raspalu krntiju!” prodra se jedan vozač.
“Izadji iz kola da ti pokažem ja ko je krntija konjino!” besno, ali lagodno, dok mu žila u narodu poznata kao kenjara pulsira između obrva.
Zaglavljen u gužvi, jedino što mi je preostalo bilo da je počnem da mislim. Ja kad god počnem da mislim padne mi jedno pitanje na pamet: “Šta je zaista poenta života?”
“Ih sad, šta je poenta života.” čuo se glas koji je dopirao iz unutrašnjosti moje kabine.
“Ko je to rekao?” upitao sam začuđeno.
“To sam ja!” mirnim glasom je rekao, rekla, reklo, to nešto.
“Ma ko si bre ti?” tonom lokalnog seljaka, ma nema koreni su to.
“Pogledaj gore, gore, gore, e tu.”
Pogled mi se zaustavio na retrovizoru. U samom kutu, hteo sam da napišem na hrvatskom retrovizor, jer kao igra reči, zabava, ali na moju i vašu žalost, retrovizor je nakon raspada Juge, ostao retrovizor, kao Šilja, koji je postao Šiljo, retrovizora stajao je niko drugi do mrav.
“Ti si mrav.” rekao sam malo razočarano.
“To ti je prva rekacija? Zaista? Da ja jesam mrav, ali zar ti nije čudno što mrav govori?” upitao me je rezignirano.
“Iskreno da ti kažem ne, s obzirom šta se sve događa na ovim prostorima. To što mrav govorio mi je sasvim normalno.”
Čuju se sirene automobila, znoj, pljuvačka ljudi koji su prožeti besom leti na sve strane. Sa druge strane ja nisam bio ni malo nervozan. Imao sam novog druga, druga mrava. Koji će ako ova priča poštuje konvencije žanra, mi dati odgovor na pitanje koje je mučilo svakog čoveka od vajkada.
“Ne neću ti dati odgovor.” prekinuo me je.
“Molim?”
“Dobro si me čuo, neću ti reći koja je poenta života.”
Nisam stigao ni da ga pitam zašto ne želi da ispoštuje konvenkciju žanra, a on je već svojom pozamašnom zadnjicom iskočio kroz prozor.
Gužva se rasčistila. Kako sam prolazio video sam šta je bio problem. One ukradene čarape. Žena koja ih je prodavala bila je ciganka, romkinja, ih ta politička korektnost. Lopov je pobegao, ali su mu čarape ispale na sred puta i niko nije smeo da ih podigne, sve dok nije došla druga romkinja i uzela ih. Razlog?
“Možda su uklete!” reče jedna žena iz gomile.
Ako su uklete, kome ih onda prodaje? Možda drugim ciganima? Ili kletva važi samo ako su na sred puta? Ne znam.
Nastavio sam svojim putem, utišanog uma. Pomirio sam se sa svojom sudbom. Možda neću nikada saznati koja je poenta života.
“Upravo je rekao poentu, još samo da je shvati.” rekao je mrav leteći na krilima pčele.
