14. priča
Pobegao sam iz Posrnulog grada! Ne zauvek, jer nije kriv grad ako si ti nesrećan. Ja sam u svakom slučaju bio suprotno od te tako glupe emocije. Ako se i može reći da je nesreća emocija! Možda pre stanje duha! Al o tome drugi put.
Naime, otišao sam severno! Nekih sat vremena bilo mi je potrebno do moje destinacije. U tom mestu, na prvu je sve delovalo nekako sporije. Na prvu kažem, jer su meštani ovog divnog grada, podno kamenog diva izgubili glavnu stvar koja ih je krasila.
Brzinu sporog hoda!
Ali ni o ovome nije priča.
Završio sam viđanje sa ne takom budnim poznanikom. Zaista je teško voditi razgovor sa nekim ko spava i nije mu lepo ali odbija da se probudi!
Putovanje mi je ulepšala jedna mala Sardina!
Bilja je živa!
Nije u limenci snila!
Kakva je onda bila?
A i da vam kažem,
Ne bih da vas lažem,
Jer Sardina ta što u limenci nije snila,
Suviše magije je nosila,
Da bi se o njoj bilo kako govorilo,
Osim u poverenju i miru,
Ili na papiru.
Elem! Izgubio sam ulicu!
“Kako si majke ti uspeo da izgubiš ulicu?” Tek probuđeni Kumerle rekao mi je probijajuć se kroz svoje krmelje. “E jesi genije, pa to nikome nije pošlo za rukom!”
“Do sad! Nije pošlo za rukom do sad!” Pokušao sam da budem duhovit.
“Slušam!” Rekao je to dok u siledžijki, boksericama plavo crnim, sa kajlom oko vrata, stavljao prvu jutarnju kafu. Tursku.
“Nije nego bela!” Izgovorio je ovo ponosno, dok je svoje kokose vraćao iz pravca jug jugo-istok, ka sever severo-zapad.
“Lepo! Pre par godina sam se izgubio u ovom gradu, i kad sam uključio navigaciju, da me vrati do centra, prva ulica na koju me je uputila bila je ta! Mala ulica sa malim kućama!”
“Pseudomaurski stil! Nastavi!” Prekinuo me je dok je vrlo glasno srkao svoju belu kafu, jer tako se pije kafa!”
“Tako je! Nastavi!” Dobacio je Kumerle.
“A sa obe strane drvoredi trešanja! U punom cvatu!”
“Ja još uvek ne znam kako si je izgubio?”
“Mislio sam da sam zapamtio ime ulice, ali moša!” Rekao sa setom u glasu.
“Ti da se lečiš, a ja odoh da spavam!” Rekao je to dok je svoje kokose vraćao u pravcu juga.
Nisam našao ulicu! Nekada davano bi mi to totalno sjebalo dan, ali ne i danas.
“Kad bude trebalo da je ponovo nađem, naći ću je!” Pomislio sam.
Prolazeći kroz park, koji je nosio ime po reci, dok sam se bio uputio ka svom autu. Čuo sam tonove “Stari laloški vals” autentična devojka mazila je svoje žice drvenim gudalom. Tiho skoro nečujno. Žitelji nisu čuli, upravo jer su zaboravili glavnu stvar koja ih je krasila. Ja iako iz Posrnulog grada, živeo sam po tom običaju.
Stao sam, zaplesao sam sa sobom. Skinuo nepostojeći šešir sa svoje glaveu znak poštovanja i otišao.
“Život je zaista prelep, kada ne očekuješ ništa od njega!” Pomislio sam.
