15. priča
Moj otac me nikada nije vodio na utakmice. Da ne grešim dušu, jeste, par puta no ti odlasci su došli izmedju petnaeste i dvadeset četvrte godine. Propustio sam deo koji se u svakoj literaturi naziva “biraj stranu brda i mrai ove sa druge strane”. Da bio sam što bi se narodski reklo “cigan”, kao i moj otac i deda pre mene. Ne znam iz kog je ovo filma. Iako taj naziv “delije” nikada se nije primio kod mene. Da l zbog toga šta je simbolizovao iz vremena turaka, ali se nije primio. Nisam išao na derbije, nisam psova sve po spisku kolenima unazad igračima iz tabora grobara. Nisam palio baklje. Nisam se navukao na pivo. Jesam. Ali sam svojom voljom. Nije svojom voljom, hteo sam da budem buntovan bez razloga, pa sam i pored toga što imam šećer rekao “ko mu jebe mater” bome valjano sam se alkoholisao par godina. To je tako. Jebiga. Nisam se grlio za znojavim i smrdljivim i lepljivim muškarcima u kopu ili tik iza koša u Pioniru. Nisam stekao osećaj za tu reč “mi”
To povezivanje kluba i države, iako paradokasalno na ovom našem lepom Balkanu, dva komunistička kluba koji su mrzeli svog osnivača. Apsurd u pozorištu više ne postoji. Živimo ga. Iako je ovo najmanji primer života u Apsurdistanu. Bio sam svojeglavo govedo sa rupom u sebi. Rupa je nestala, a umesto goveda sam postao kit!
