9. priča
“Kako si?” pitala me je spremačica na mom trenutnom radnom mestu. Jer “Sledeće godine u ovo doba bićemo milioneri” Mudre reči jednog mudrog Engleza. Dok sam palio cigaretu, po kišnom prolećnom danu gledajući u daljinu i sumirajući svoje životne odluke, mahom loše, ali hej, novi ja ne osudjuje nikoga pa čak ni sebe.
“Noar! Seksi!” Čuo sam se ja iz prikrajka.
”Sjajno sam!” Odgovorio sam joj.
”Zašto si sjajno?”
Isprva je nisam razumeo. Znam da kad na to pitanje kažeš “Onako, evo nije loše, loše, nisam dobro, evo guram” Kad smo kod guranja, kako se to tačno život gura? Nije život kamen a mi Sizif.
“Ne razumem pitanje?” rekao sam joj.
”Sine šta ti nije jasno? Zbog čega si ti sjajno? Kako možeš, odakle ti pravo da u današnje vreme budeš sjajno!?” Poput ratnog pokliča ispucala je svoje misli u pravcu mene.
Mogao sam da ugasim pljugu i da se vratim na posao, ali nisam hteo. Ne iz inata, nego što je u toj pljugi bilo još barem tuce dimova za izvući. Mojim čarobnim plućima trebalo je to.
”Da vas pitam a zbog čega ste vi tako očajni?”
”Zato što nam se država raspada po šavovima! Zar ti ne gledaš televiziju?” Nadureno poput dvogodišnjeg deteta zasula me je pljuvačkom.
Sasvim mirno i staloženo sam obrisao ženin DNK sa lica.
”Ne, ne gledam televiziju, svi samo lažu i šire strah. No ja još uvek ne vidim razlog zbog čega ste vi tako očajni.”
“Znaš šta!?”
”Šta?”
”Još si ti zelen, čekaj do dodješ u moje godine!”
”Možda sam zelen, možda sam lud, ali znam da ću i kada dodjem u vaše godine, još uvek biti sjajno.”
To ju je jako razljutilo. Nisam je uvredio, ali se ona opet nekako našla uvredjenom. Jer ako sam ja bio sjajno, a ona se nije osećala sjajno, dapače, osećala se ogorčeno. Postala je besna u roku od odmah, toliko besna da mi je prosula kafu u lice i nestala. Kafa nije bila vrela, ali je u sebi imala sto grama šećera. Izgledao sam kao drvo smole.
U kupatilu sam sa svog lica skidao beli šećer boje smedjeg. Nisam bio ljut, nisam bio besan, razočaran. Nisam je sažaljevao. Razumeo sam je.
Ukoliko želimo bolji svet, hajde da razumemo jedni druge. Povrh svega hajde da oprostimo jedni drugima. Jer smo ljudi.
