A šta dalje kada u mraku kost o kost trljaš svoju? Postavljaj sebi pitanja da očuvaš svest svoju. Jer savest se samo odnekud javlja i to nije neka vrednost jer to jedino svest oživljava. Koračaj hrabro i ako su noge teške, ne, ti ne bodriš sebe ti pričaš živima da ne krenu peške na put […]
Meseče Nemoj noćas da me progutaš Već si se naduo Kao balon da si progutao A mene ćeš teško da svariš Mene svi teško vare Čak je i moj želudac osetljiv Intolerantna sam Na sebe Meseče Noćas nemoj da me sažvaćeš Moje kosti lome zube Čak i zlatne Zapašću ti među desne Dobićeš paradentozu Mogu
Vukovi Malo ste se zaigrali Crna ovca Ovde svlači svoje runo I oko pasa će umesto revolvera Ipak da zadene Ličnu kartu i čast Znam To vas boli više od metka Kerovi Ovog puta će vas rastrgnuti Belo jare Ovog puta će ono Prolajati I prvo zalajati Sve vas izujedati Prethodno dobro naoštrenim očnjacima Kurjaci
Nemojte deco krasti pesmice Nije lepo pisane su badava i mnoge ne vrede ni groš ako vas uhvate govoriće da ste ih vi pisali Ima da vam izvuku uši ispraše po turu pošalju u ćošak da klečite na kukuruzu I verovatno nagr(a)de Pustite kako vas vaspitavaju bake i deke. Tako se ne raste u velike
Da se krijes, jer te lovi Da zaurlas, jer te lomi Da se zgrcis, jer te boli Da prestane na trenutak, da pomisliš da te voli Da ti cveće kupi, Da te mazi, grli Pa kad misliš nije više onaj stari, On se opet menja, kvari Ni ne gleda gde mu ruka pada Misli može
Sama s dvoje dece i trećim na putu Stojiš na sred ceste u starom kaputu Mlađe dete želi kući, ne želi da kisne Starije kući neće, zna da tamo ne sme ni da pisne Mlađe još je malo, ne zna ime svoje Starije je veće, zna da može bolje Dvoje dece za suknju ti se
Vekoslav je stajao izvan ograđenog dela buvljaka i gledao zgužvane oblake koji su se premišljali da li da se oslobode nepotrebnog tereta. Zbunjeni vetar provlačio se između kartonskih tezgi, preteći da ih obori. Vekoslav je bio u nedoumici: skloniti robu ili sačekati još malo. Dan ionako nije bio berićetan. Oni koji su ovde kupovali nisu
– Мама, опет су јој су угасиле очи. – Не брини, само буди стрпљива. Вратиће се светло у њих. Само буди стрпљива. – То кажеш мени, или себи? Мама је погледала у уско лице своје девојчице. Није никад помислила да ће имати овако уско лице док је била мала. Округла, светле пути, коврџа боје меда
Jutros su objavili da me nema Da sam nestao Umalo da zovu policiju Odmah uredih uzbunu U svim sredinama gde sam do sada nastavljao Sva moja lica jednine su zbrajala godove panja da zaključe kada se to uredilo Viđen sam istovetno nizvodno od Dunava i Naprslom zidu Konstantinove tvrđave u Nišu U koverti nadutoj od
Noć je pala tiho na grad. Ulična svetla treperila su neumorno, osvetljavajući prigušenim zracima hod prolaznika. Antonijo beše pošao do Perle. Sitnim koracima kretao se put solitera koji je podsećao na ogroman div. Bio je pomalo pripit, ali, to ga nije sprečavalo da se lagano tetura po trotoaru. Još uvek stabilan, pognute glave nosio je
Putevima Anđela Našao sam trag anđela jednom, u tihim šapatima večernjeg povetarca, na tom mestu gde se sudbine spajaju, gde ljubav čeka, kao stara pesma. Sreo sam te negde među zvezdama, u pesku vremena, gde se naša sreća rodila. Iako svet nestaje mi ćemo ostati, na toj poslednjoj stanici nade, zajedno. Mesto gde ti i
На крају дана, недеље, све је исто. Дођем кући припит, без воље за викенд и без икога у соби. А волео бих да те имам ту, у углу мога кревета који је својеврстан видиковац на собу. Леђима си ослоњена на зид, а главом на орман који је постављен уз ивицу кревета. Седиш тако сатима, колена
