Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo […]
Ustali smo rano. Bilo je hladno. Ne volim i najmanju hladnoću, nimalo. Telo krene da mi se grči, lice mi se mršti, usne se skupljaju, a oči skoro da ne mogu da otvorim. Na vrhovima prstiju videla sam tragove zime. Nisam mogla da utišam čežnju za snom, dok sam pokušavala da se što brže spremim.
Nedostaješ mi kao dodir koji se pamti, kao da si pesma koja ne prestaje. U tvojim očima nalazim svoj mir i spokoj, jer ti si ljubav mog života. Nedostaješ mi kao note u melodiji, želja za tobom kao plamen u meni gori, kad te nema osećam se kao golub bez svojih krila, i kad te
Šarene kapice, tri bakice plivaju, u liniji sam sa njima, jer je to ženska linija, linija za uživanje, za polako, one plivaju nekim svojim ritmom, zadovoljne pokretljivošću, u ovoj liniji se vrlo često čuju recepti za kefire, izdiktiraću ti posle, bila sam sa prijateljicom do Temišvara, a ti meni posle ispričaj o kalemu, evo ove
1. poglavlje PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE O smeloj odluci jednog pokojnog glumca i njegovom hroničnom bolu u leđima O jednom pokvarenom satu O jednoj sahrani koja preti da pođe po zlu O jednoj udovici koja se drži običaja O mladoj novinarki i nesvakidašnjem novinarskom zadatku O pozorištu koje postaje bioskop za smešne filmove O jednoj izjavi
PRVI DEO ROMANA: HIPNOTIZER 1. poglavlje Čovek može postati istinski srećan tek kad prevaziđe ono što ga čini čovekom. Sa tim se slagao Leon kad mu je to poručio njegov terapeut Bernard kod koga je poslednji put bio na sesiji pre dva dana pre nego što je počeo prvi prolećni mesec. Ujutru, posle doručka, Leon
Недостајеш ми. Али не оно као, већ ми истински недостајеш, физички ФАЛИШ. Фали ми твоја рука која ме подиже из пепела, твоје раме да на њему заборавим где сам и твој топли глас који је увек умео нешто паметно да каже. Фалиш ми да ми по милионити пут кажеш како на овом свету добри људи
Zavodila me kao nijedna pre nje, izludi me, naljuti, ali volim je jače nego ikada. Ona, moja bezobrazna zavodnica zbog nje moje srce je uvek spremno za stradanja. Sposobna da voli i mrzi u jednom danu, naučila me životu, da nije sve u šarmu i kretenstvu, sad kroz njeno srce prolazim kao kroz tajnu stazu,
1. poglavlje DOKTOR & SVEŠTENIK Iva Dagmar, kao doktor, vrlo dobro zna šta alkohol radi organizmu. Lekari takođe znaju da alkohol nikom sreću nije doneo. Premda, svi lekari cirkaju ili puše ili piju kafu. Ili su navučeni na analgetike. Dr. Iva je smatrala da je konzumiranje duvana odvratna navika, iako je volela da se druži
Kroz senke misli, Natmurenih obrva, tamnih očiju, žuriti, hodati, negde od sebe u zagrljaj ničijih ruku, prepletene noge umršene u misli, sedi, visoko je nebo utrnulo od vetra, i grane mile, hrapave obraze oštri zubi, od vetra, od kiše, misli crnilo, i kaput, cipele, misli, ogrnuta sobom pleteni džemper i tišina, koraci su tuđi, a
Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da
