Predgovor Iskreno, pisanje i objavljivanje pesama nije bilo u mojim prvobitnim planovima, jer sam svu svoju kreativnu energiju usmerio ka romanu koji pišem. Ali jednog inspirativnog popodneva, dok sam na terasi stana, uz hladnu kafu, beležio ideje i misli, stihovi su počeli spontano da se nižu. Napisao sam pesmu koja je, iako sirova i nedovršena, […]
Moj najbolji drug ima plavu kosuI crne misliCele nedelje putuje do poslaAutobusom zaprljanih sedištaPod kojima napipava zalepljene žvake razuzdanih tinejdžera kakav on nikada nije bio Autobusom u kom se oseća memla i ustajali miris staraca što s dušom u nosu i s veštačkim kukovima danas možda poslednji put odlaze do pijaceMoj najbolji drug bi uvek
Kada sam prvi put video kako padaju oblaci Bilo ih previše da svakom nadenem ime Navukao sam rukavice Da ih ne povredim I brao kao pamuk sa okolnih hauba i ograda po komšiluku Imao sam pune ruke posla Da slažem na gomilu jedan preko drugog u krug i pravim lopte dlanovima Ređam nebo uredno ka
Kuća je ozidana bez zidova Kao pesma što se gradi Složena prosto po redovima Najdragocenije od života dao sam toj kući bez kućnog broja i sandučeta za poštu A Majstor mi je spustio krov I podigao tavan na pod Ogradu za drum vetrovima prokopao Bolje je tako Jer sve što sam voleo zatekao sam tog
Нисам сигуран када ни на који начин, Је у мој живот ушла и пустила корен, Какав чаробни напитак, какав тајни зачин, Ме убедио да сам само за њу створен? Наглавачке је окренула цео мој свет, У моје стихове је уплела црвене кончиће, И само једном речју променила ми клет, Већ другом је побркала све
Jesenje jutro bilo je puno šarenila, mirisa i ukusa. Za svojim baštenskim stolom, na kojem su bili rasuti časopisi, sedela je i pila toplu čokoladu, slavna modna kreatorka, supruga uglednog novosadskog advokata, Vidana Kovačevića. Bila je obučena onako kako se sve modne kreatorke oblače. Nosila je šareno i upadljivo odelo, i bila je prepoznatljiva po
Krsta bi svake večeri dolazio u pab kako bi, kao slučajno sreo Unu. Svake večeri prolazio je kroz isto stanje. Početna euforija i prikrivena radost mešali bi se sa zaglušujućom slutnjom i tinjalom nervozom. Nadao se da će baš večeras imati sreću i da će je sresti. Veselo bi se spremao za neizvestan susret, slušajući
Nije bilo naše vreme Iako su nam srca kucala u istom ritmu Ova duša nosi svoje breme Ništa ne može da ugasi ovu tminu Osećam da ima nade Iako smo kilometrima daleko Ljudi žive, kuće se grade Dok te čekam rukama široko Možda nisam u pravu Slovo po slovo, reč po reč Sudbina sigurno ima
Hotel se nalazio na brdu, sa njegovih terasa i prozora mogao se videti čitav grad. Rad na recepciji podstakao me je da pišem. Posebno su na to uticale samotne noćne smene. Slabašno svetlo u holu, tišina kad svi gosti, ako ih je bilo , odu na spavanje budili su moje unutrašnje svetove. Sedenje za masivnim stolom, iza mermernog
Imam tu jednu komšinicu, koja je pre nego što su se doselili u stan do nas bila samo majka mog drugara iz jaslica, potom iz razreda. Nakon završetka osnovne škole, doselila se sa svoja dva sina u stan do našeg. Bio je to period kada je moj otac bio nasilan skoro svaki dan. Ako nije
Predgovor Kao što nisam pomišljao da ću ponovo napisati pesmu, a kamoli zbirku pesama, a ipak eto mene ponovo u svetu stihova. Jer kao što znate, moja prva i jedina ljubav je proza, ali kada te poezija jednom ščepa i uvuče u svoj svet rime (u mom slučaju malo manje rime), ne pušta te, i
