Beleška broj jedan I Mogli smo se da se nazovemo sinhronicitet u nastajanju. Ništa drugo nismo ni bili, ako me neko pita. Jedna simfonija koja nema korak napred, niti korak nazad. A voleo sam naše društvo. Nekako smo se upotpunjavali, sve želje postajale su ostvarive. Pa i one naglavačke. Bez premca, sve do jedne. Sve […]
Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti.. Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. Ti vrlo dobro
1. poglavlje Sve da je iz oka ispalo… Ostalo je samo još jedno pitanje koje drma čovečanstvo; Jesu li muškarci i žene prijatelji? Prošao je pored mene. Gledali smo se direktno u oči. Ja sam grizla pomalo usnu, pomalo hemijsku… Nervoza me je obuzimala kad god bih razmišljala o njemu… O svemu ovome. Kažiprstom sam
Umoran sam. Umoran, ponovio je, ovaj put tiho. Znao je da nema ko da ga čuje. Zujalo mu je u ušima. Voleo je tišinu u svom stanu ali ovaj put mu je ona delovala zastrašujuće. Tišina u trenu njegov umorni duh transformiše. Otvorio je frižider kako bi se rashladio flaširanom vodom ali je u desnom
Sneg je prekrio krovove malih kućica u selu na kraju sveta, a iz njihovih dimnjaka lenjo se uzdizao dim. Čoveku nije bilo potrebno da kroči u te tople domove; već bi, posmatrajući svetlost kroz prozore, mogao da oseti prisustvo topline i ljubavi što tamo prebivaju. Na kraju sela, u najskromnijoj od tih kuća, počinje naša
Молим вас дозволите ми да се представим. Ја сам човек…ту песму већ знате. Знате да сам био на доручку код Канта, и да сам га молио да буде јаснији. Онда знате и ко сам ја. Велики људи су писали о мени, сада је дошло врееме да ја пишем о несразмерностима егзистирсјућег, то јест, да причам
Svako ga ima, zar ne? Svako misli, i misli da misli. Čak je i smišljena defincija misljenja. Ali mišljenje je opasna aktivnost, opasno je misliti, biti mislilac, a svako od nas misli, svako je u opasnosti da sklizne pod misli i da pronađe…. Stvarnost?Boga? Istinu? ne Da pronađe ništa, jer dok mislimo imamo šta, van
Krik Osećaj nemoći u nevolji pobuna protiv društva sveprisutna tuga ličnog i svetskog stradanja. Svet je nesavršeno mesto prožeto patnjom i tragikom čoveka. Ima li nam spasa da nam dete stasa u zdravog čoveka ima li vajde od našeg glasa. Smrt je nemio događaj a samo izgovaranje reči nevericu nam stvara. Život je nepovratna pojava! Pozivam
Poštovana Molim Vas zadenite ovaj umorni uzdah za šešir kao skromni znak pažnje Samo tiho Putnici osluškuju pomislite na sve usnule sanjare Možda Vas sanjaju? Ne zbog suza Već poslednje kapi tihog okeana Koja severnjači ukazuje put. Imajte obzira I ja sam svu noć mesečario zbog Vas Zato, izvolite buket maslačaka neprespavanih noći dugo Vas
… Бум… Бум…. Бум. Бум-бум. Бум-бум. Бум. Бум-бум. Бум. Уууууууу…. Клуб. Мрак. Гужва. Стробови. Ласери. Топови. Боје се мешају. Смењују. Трепере. Из зидова шишти магла. Опори, слаткасти воњ. Идемоооо! Уститрала у ритму, преплетена тела увијају махнитим трансом. Тама испија обрисе. Гомила се лепи, попут желатинасте масе. Туц. Туц. Туц. Туц… Аааааа! Вози их примарни нагон.
Заљубио сам се! Опажам сопствену тежњу у враголастим очима, продорном погледу, заносном смеху. Боже, како цакан осмех има. Отимање растварајућег геста ме усхићује. Стога прокљувих да ме привлачи. Давати, безгранично пружати, а не тражити реванш за узврат. Савршенство! Врхунско осећање, титрава сензација што нас чини полтенима. Свуда удишем познати мирис. Куда год да одем, где
Што ли дизајнирам списе? Када од низања стихова, ионако нема вајде. Ко ће их читати? Не постоји основ суновраћања у мој рејон? Намрчени, изопачени, одурни, брутални универзум. И ја га ескивирам, или бар покушавам. Можда бих требао да се мењам? Славим екстраваганцију, радујем иновацији, плешем заводљиво. Вабим призоре разблаженог и безобличног плезира. Пожељно је, али
