Ponekad se pitam kako je moguće da jedna osoba ostane toliko dugo u nama, čak i kada odavno više nije deo našeg svakodnevnog života. Prošlo je više od petnaest godina od kada sam poslednji put videla svoju prvu ljubav, a ipak, kada mi se danas javi porukom, nešto u meni na trenutak zaigra i na […]
Kao vuk bez čopora. Kao ptica slomljenih krila. Od ljubavi i samoće sve umire. Ne traži me jer me nećeš naći. Budi srećan. Sijaj poput zvezde na nebu a za mene ne brini. Poput latica ruže koje vetar nosi nestaću. Zauvek. Lepo je kada na tebe pomislim. Kada maštam da i ti osećaš isto. Da
Buđenje u 3 ujutro nije bila novost. Odlučila sam da ću ostati ležati misleći o neutralnom temama. Nije mi potpunosti pomoglo, pa sam pustila podcast koji me brzo vratio u san. Ne, nije podcast bio dosadan, ali u 4 ujutro je bilo vrijeme za spavanje. Trznule su me reklame, koje sam ubrzo ugasila, ali vraćajući
Mesto koje ne postoji, a ipak leči Postoje mesta koja ne pripadaju geografiji, već unutrašnjim predelima čoveka. Mesta koja se ne grade od kamena, niti se ruše vetrom, već nastaju onda kada se duša umori od dugog lutanja i prestane da traži ono što je oduvek nosila u sebi. Takva mesta ne otkrivaju putnici. Otkriva
Putovanje u Černobil… Putovanje, koje nije iskusila zbog mentalnog zdravlja porodice, jer i ptice na grani znaju da je to opasno. O Hirošimi da i ne govorimo. Znali su to i prije serije, jer su gledali na TV-u dok je imao samo još 2 ili 3 dostupna kanala. Ali, sjećala se da su
Nekada sam se glasno smejala. Bila sam ona žena koja u prostoriju unosi svetlo, koja veruje ljudima i raduje se svakom novom danu. A onda sam u jednom danu, u jednoj sekundi, izgovorila to sudbonosno „da“. Tada sam mislila da biram zajedničku sreću, a zapravo sam, potpuno nesvesno, potpisala sopstveni nestanak. Godine pored pogrešnog čoveka
Могу ли рећи још понешто што речено није, док тражим далеко и дубоко? Пловим у одсјају беспрекорног дана и звезданој ноћи, а могао бих тако довека, докле год даљине досежу. Не зна им се крај, а почетак је уздах мира, па се питам: познаје ли границе? Не, не, не могу рећи, но душа зна
Kad dan utihne Svaki dan ima svoj početak. Rađa se u prvim zracima sunca, raste kroz sate, umara se predveče i na kraju tiho nestane u noći. Ali ni noć nije kraj. Ona je samo obećanje da će se svetlost ponovo vratiti. Tako je i sa čovekom. Rađamo se sa prvim udahom, a odlazimo sa
ti i ja uvek razdvojeni zarezom nikad spojeni tačkom u tvom osmehu vidim obećanje koje ostaje nedovršeno u mom pogledu skriva se čežnja koja se ne usuđuje da pređe granicu koraci nam se prate ali nikad ne postaju isti ritam kao dve pesme koje se slušaju zajedno ali ne pevaju u horu ti i ja
Очи ти грлим, усне миришем док дубље и мирније дишем обгрлим ти тело док прелази у подсвест трзајући се љубим ти снивања да те не море чекам да твој поглед објави Свитање
Ne postoji viša sila koja će me naterati da odustanem. Odlučila sam da se izborim za ovo i boriću se do kraja. Svaki atom u mom telu vodi me u ovom pravcu, koliko god pokušavala da se oduprem. A do sada, sve do ovog trenutka, opirala sam se mnogo puta, više nego što želim sebi
Duša je lutalakroz vekovei eone i nalazila sve one manekoje su nas odvajale. Prišla sam ti više puta,ali nisi bio blizu. Otišla samda iskusim život bez tebe. Došla sam opet, kao ribakoja se probija kroz vodui sve njene dubine, da ti kažemda sam možda sadatvoja vila, koja će te voditiu put spoznaje i znanja. Moja
