Naše selo ne bejaše baš pravo selo… Mada smo ga selom zvali… Danas bi za nj većem rekli zaseok. Više to bejaše put koji je vodio kroz šumovita brda, pa ukraj puta ponegde neka kuća sa kakvom okućnicom, a ostalo bejahu pašnjaci i šume, pokoje žitno polje i kuruzište. Mi zapravo živjesmo u šumi. Naša […]
U našemu kraju, međ’ brdima koja paraju nebo i šumom kroz koju svjetlost slabo probija, svi živjesmo nekako bogobojažljivo, poštujući i prirodu i Boga. I sile znane i sile neznane. Od malena nam je pričano da priroda oko nas ima svoja pravila, i da treba njojzi da smo zahvalni što nam je dozvolila da živimo
Reci mi, koje je boje dugo umiranje?Da li je belo i ispijeno kao tvoje nepomično licekoje vreba iz drvenog kovčega,ili rumeno i podbulo od nesna, kao ovo moješto viri iz ogledala?Boli me taj pogled, a opet,ne mogu te se nagledati.Tanka skrama razapeta preko finih kostiju.Izveštačena šminka kao da je smišljenada još više istakne sve što
Vidno uspavan sedativima neprolazne romanse,nezaboravnog mirisa kobne januarske ponoći.Zvezdama poveravao svaku senku nemira,Mesecom presekao grkljan zalutalog vrtlara.Linije hirovite ruke prljam trnjem,u kosu zabadam buket sukoba.Od koraka pravim obred sanjara! Iako mi je obećan pakao,ne smem da zaboravim ljubav.Unutar platna fasade nalazim ožiljak,sa imenom manifesta tvog vremena.Zaronjeno nago telo neće lagati,grimiznog kralja prihvatam zakletvom epitafa!
Da su ona vremena, sad bi se upisivali u spisak za more preko radničkih odmarališta. Sad nam kažu: „Lako je bilo vama!” I to je bilo letovanje na rate. Roditelji su imali siguran posao, pa im se imala od čega odbijati rata. Prevoz je uglavnom bio vozom. Bilo je jeftinije, a i komfor brate. Vagoni
Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti
sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat
Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj
“NAJLEPŠA PESMA” Znaš onaj osećaj kad ti se sledi svaka kost u telu kad nekog vidiš? Baš tako sam se ja osećao kad sam te video posle toliko vremena. Ne bi verovala koliki me broj ljudi pita ko si ti. Ne bi verovala koliki broj njih se čudi što nismo zajedno, iako je to osećanje
Da li da okrenem još jedan list? Ko zna koja me priča iza njega čeka Verovatno još jedan dan, običan, ist’ Teško da će biti avantura veka Možda neki junak, tajnovit i hrabar Koji godinama traži srce samo moje? Ma daj, ne zanosi se bre, mala Sedi i radi, šta će tebi
Zaboravi na svet koji te guši, Poslušaj zrno sumnje koje kaže: ” Uradi ono što prija duši ”. Ukrašću te tada i biću prvi koji će iskreno da te slaže. Odvešću te daleko, Jer si i sama oduvek tamo. Negde gde odzvanja koraka tvojih eho, Nema više brojanja sata niti nam je do toga
Milan je ćutke posmatrao granje koje je jak, olujni vetar bacao čas ulevo, čas udesno. Njegov stan je bio na visokom spratu, tako da je vetar uspevao da melodiše u gotovo svim pukotinama prozorskog okna. Krupne kapi kiše udarale su po staklu i njemu je taj zvuk prijao. Kiša mu je maglila vid, ili je
