Чекати још једино знам,са ватром у мени,из ока што букти;чекању да је крај — спознам,кад угледам лик њени. Колико још чекати остамом уморном телу, што клоне?И кад чекању буде доста —на њене очи, оне? Забукти ми из ока,кад њу угледам — бивам;и тад још спознам —будан, да не снивам,и како душу већ јој знам. […]

Meni logika nikad nije bila naklonjena kao ni ja njoj Logično Imala sam peticu i na polugodištu I na kraju godine Iz teorije Ali životna praksa mi je bila Kontradiktorna. Autodestruktivna Zaljubljivala sam se pogrešno naivno i bezrezervno Ponekad dajući ljubav onom tko je još nikada nije okusio Takvima je ona teško padala na želudac

U ovoj prici nema kraja. Samo staza koja vodi  do beskraja. I sve u njoj bila je magija.   Sanjala je more, osmehe. Plime i oseke. Mislila da tamo, sve će biti bolje.   Želela je njega, bio je sve sto joj treba. Voleo je nju, i tiho bi joj pricao, da je ona dar

Njeno srce je zvezda padalica Ko god je upozna Primeti mekoću njenih grudi Kao da nije nastala od rebra Bacila mi je pogužvan papir I namignula Otvorio sam ga i video to srce  Ali pre toga Glavu sačinjenu od oblaka Kosu od duge Ruke i noge od grane bagrema Grudi od planine Jasno mi je

Зором раном свиће, гомила људи на улице, кроз зелено светло стиће, правда и пред њихово лице.   Њихово се лице покрива, црним велом око главе, иза закона се сакрива, безумље које славе.   Погледом тамнијим од ноћи, чије ће истући, не бирају, дете, оружјем у руци показују моћи, насиљем о којем ти ћутиш свете!  

И мени тако срце броји, потеклу чежњу кроз вене, у пламену ватре оно кроји, незнану судбину за мене.   И тако је мени срце стало, уздахом који болно је застао, у грудима куцати је престало, за њом без живота ја сам остао.   И тамо негде остаје сећање, на све што једном прође, кроз моје

Људи на копну не знају шта се дешава на мору на пучини незаштићеној од оркана талас криви површине   нико овде није сигуран   у том тренутку маштам о рукама које су копно   и образима као о облацима на којој се кожа одмара   ветар ме разноси ширинама обухвати ме да ме буде  

Putujem za Bosnu Dok s prtljažnim mislima koračam,Poneku istinu, vukući je, shvaćam.Ja već dugo u Bosni ne živim,Pa kada joj i idem, ja joj se ne vraćam. Putujem za Bosnu, dragih lica vitraj,Moga roda bilo, moje duše titraj.Dade mi prezime i plov mirnim počinkom.Ali čudan vjetar načini me posinkom. Putujem za Bosnu, jer rane njene

Lako je kada se zapne o igračkeili o oblak u nekim snovimau kojima imaš krila.Tada padaš, dugo, sporo—čak i zemlja ustaje da te privije uz sebe.Ožiljci su tada plitki;samo koža plače za tobom. Teško je kada sesapleteš o nečiju sudbinukao o svoju glavu.Tada se kače olovna krilai leti se utrobom sebe.I ne spava se, a

Metak odzvanja o kost u pozadini se ne čuje muzika nismo u filmu java grozotom podseća da je prisutna sklupčan iza školske klupe strpljivo sam čekao ulaznicu za raj škripa vrata omela je moj odlazak kiša je padala tog dana i vodenasto mi je oko navikao sam da idem sam u prodavnicu školu  rođendane siguran

Ja, moje ime i prezime S prebivalištem na adresi derutne prošlosti Potpuno svjesna značenja svojeg očitovanja I njegovih posljedica Ostavljam tebi, imenu moje najveće greške Sva sjećanja Sva nadanja Sve lijepo što je bilo I sve lijepo sto je još moglo biti Sve ružno što sada jeste I ne, ne ostavljam ti to Jer umirem

Da li je život nekad protiv nas, Baš kad tražimo slamku za spas, Ili kad tražimo bar tračak nade, Zamišljeno gledajući vodopade?   Ili smo mi sami protiv života, Onda kada nestane njegova lepota, Onda kad smo neprijatelji sami sebi, Kada ni slatkiši pomogli nam ne bi?   Ne ignoriši nikako pčela roj, Koje tad