1. Proživeo sam dvadeset i osam leta, Bez da sam stvarno znao sveta! Išao sam tiho, Nekad pravo, uglavnom krivo! Nikad sa mirom, često sa hirom! Al lažem kada kažem sa mirom nikad, Jer bilo ga je, teko toliko, Da ga pokrijem tintom. Tinte je često falilo, No je zato nemir hodom vodio! Hodio je […]

ZNAM Znam da sam trzaj ti u dahu I razlog tvom strahu Prisutnost bestjelesna. K’o ulova puna mreža Samodostatnosti protuteža Proljeća božica Vesna. Znam – odgovor sam životu tvom Koji je tih i ćudljiv i trom Lanterna tebi koji si sam I riječ sam kada šutnja davi Toplina kad hladno tijelo plavi I kad šutiš,

Tišina je postala popularna boja leta Bar tako izgleda, jer nosimo je i mi Svako sa svoje strane sveta   Tišina je i novi strani jezik Koji i ne želim probati da naučim Jer sve što bih ti rekla, stalo bi u stih   Tišina bi mogla biti i komadić stakla Nagaziš ga slučajno šetajući

„Evo ti glava!“ Nisam razumela šta si rekao? Ti si Istok Južni, a ja Sever Zapadni, to je shvatljivo. Misleći na nešto plavo sve vreme, kad pišem pesme, ne šalim se! Doneću ti svemir k’o suvenir. Odlučeno je da ostane ovde.  Samo da znaš. Učiš me da plivam, a ne osećam se kao pastrmka. Pa

Bude me zraci sunca. Trljam snene oči.  Nervozno pušiš  još jednu cigaretu. Oblačiš jaknu,  odlaziš.  Ostajem sama.  Ostajem ponovo da čekam.  Tebe.  I onu mrvu ljubavi koju mi daješ.  Zašto?  Kada sam uspela  da upadnem  u taj začarani krug?  Zašto su mi te  zelene oči obećale?  Obećale da će biti  samo moje. Da sačekam malo,

Boogie Street  4 “Vlati trave još uvek rastu uspravno.” Verujem im kad to kažu. Za one koji ipak sumnjaju, Za one iz poslednjih redova u prašnjavom bioskopu stvarnosti, Dokaz za to je što se i bez tvojih ruku svet ipak (po)kreće. Sedmica mi odavno ne meša četvrtke i srede, dane koji se dese Nedeljom. Puno

nikada nećeš saznatikako si mi cureo niz nogukad si mi odgovorio na porukunikako smo vodili ljubavi kad nisi bio tumoja je šakapratila tvoje tragove ni kako sunakon što više nije bilo rečiusledililepljivo dugi daniu kojimaja sam prala zube i stajala na semaforui mislila na tebesvaki sekund želećida se naše misli susretnumakarti misliš na menea u

Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi bude žao mene. Zato me ne gledaj kao krivac. Ne sudim ti. Dovoljno ti je težak taj krst grešnika. Ispravi se i ponesi ga dostojanstveno. Ne umem ja tu ulogu žrtve. Ne mogu da mi ne bude žao tebe. I zato ti moram biti kriva.

Ispod bedema starih opekotina, krije se bol čuvana godinama.   Sećanja su tada jedino što preostaje, kad dodju dani da sve ti nedostaje.   Rane na srcu zacele se teško. Iza svakog osmeha, sakriju se vešto.   Znaš da si voleo. U tvom srcu živela je ljubav i onda kad svaki deo njega je boleo.

Dodir tuge   Tvoj dodir je kao tuga koja me obuzima, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo sebe. Sanjam te u dodiru vetra, u zagrljaju noći, u tvojim rukama pronalazim utočište od života koji boli.   Kroz dodire tuge, osećam te bliže, tvoj dodir mi daje snagu da nastavim dalje. Nek’ svaki dodir bude

Отац ми је био реч,  мати ми је била љубав, а ја сам се родио негде  између две молитве, Ана.    Са усана, као малтер  са старих зидова,  круне се речи  и више не знам  јесам ли човек  или кућа што се руши.   Више нисам песник, ни љубавник, ни сенка, ни дете што гледа

ako dovoljno jako zatvorim oči udaljim se od svega  ovozemaljskog mislima otplovim do mlečnog puta možda te zateknem u svom  zagrljaju i nikada te ne pustim možda me zavoliš i nikad ne prestaneš da me  voliš možda me i nazoveš svojim i možda u mojim očima vidiš nešto više  od prijatelja ako dovoljno jako zatvorim