Kad stare rane iznenada zabole, I ostave te oni što navodno te vole, Kad izgubiš se na putu ka sreći, Sam ćeš sebi biti oslonac najveći.   Osetićeš veliku u duši prazninu, A spas ćeš potražiti u hlebu i vinu. Izgledaće kao da sreće nema više, Ali sunce uvek dođe posle kiše.   Ostaće pored […]

Na času smo hemije poslednji put, veseli i razdragani, niko nije ljut. Pričamo o snovima i željama našim. Znam da nema razloga ičeg da se plašim.   Ali čudan osećaj opet mi se javlja, I kamen na srce moje meko stavlja. Neću da se završi u sebi duboko, Zato jedan biser krasi moje oko.  

Šta za tebe predstavlja sreću? Možda kad kažeš slatkišima: “Neću!” Ili kad vidiš na grani pticu, Možda kad dobiješ lizalicu?   Za mene to bejahu materijalne stvari, Htedoh i ajfon, a i ferari, Htedoh uistinu mnogo štošta, Ne pitavši sebe koliko to košta.   Toliko bejah željna moći, Da ne rekoh sebi nikad: Koči! Nastavih

Danas pišem slobodnim stihom Danas ne pišem rime Može mi se Nakon godina reda I brojanja katrena Katrena koji su nastojali smisleni biti I pritom se dali otkriti u samom naslovu pjesme Nakon Parnih i ukrštenih A bome ponekad i obgrljenih rima Nakon točki i zareza Velikih početnih slova Nakon borbe sa sobom I silnim

ŽENA   Jesi li samo mrva, zvjezdani trag? Vrludava svjetlost što se noću ljeska? A kad dođe jutro i noć pokupi svoj sag Nisi zvijezda koju pamte plavetnila nebeska.   Nastala si od muškarčeva rebra, Da budeš jednaka, a srcem voljena, Da sjajiš više od zlata, bljeska i srebra, Zato si, ženo, stvorena!   Rođena

Na plovidbu svoju on odlazi u zoru, Ljubeć’ svaki val što mu hrli. Oslonjen tako on vjeruje moru, Dok ga rumeno Sunce u svitanje grli. Nošen strujama odlazi u bespuće, Da čežnje svog bića ispuni. Al’ vjeruje da će biti kod kuće Kada prva zvijezda noćas Nebo okruni. Nada se dobrom i ne boji se

Vetrovite obale mame razdragane ptice. Vedro nebo i sjajno sunce otkrivaju nepregledne pustinje.   Vreme kao svako zrno peska, nevažno i malo, prolazi kroz rascvetale prolećne grane.   Zabranjene reke  i udaljene prašume zgrabile su jedan delić svemira i otišle u nepoznato.   Sve po malo tone  i vraća se u vazduh. Sve po malo

Bio si mašta Najljepši dio odrastanja Prelazak iz rane bezbrižne mladosti U godine odraslosti i odgovornosti Stanovao si u strofi Maje Perfiljeve Bio si drhtaj u Gabijevom glasu Žal u Proljeću Ksenije Erker Emocija Đurđice iz Novih Fosila Bio si gimnazijsko nadanje U Desankinom stihu U mom prvom stihu U onom u kojem sam te

Да ли постоји особа која је данас устала сасвим доброг расположења, Отпутовала на места где увек саму себе воли? Недодирнута од стране унутрашњих врења, Да ли је стварно успела да потисне све оно што је боли?   Волео бих да је упознам и да поделим са њом вожњу, У једном правцу, да упијем нешто корисно

1. Proživeo sam dvadeset i osam leta,Bez da sam stvarno znao sveta!Išao sam tiho,Nekad pravo, uglavnom krivo!Nikad sa mirom, često sa hirom!Al lažem kada kažem sa mirom nikad,Jer bilo ga je, teko toliko,Da ga pokrijem tintom.Tinte je često falilo,No je zato nemir hodom vodio!Hodio je on silno!Dok je srce moje kopnilo,Jer je on ljubav vodio

ZNAM Znam da sam trzaj ti u dahu I razlog tvom strahu Prisutnost bestjelesna. K’o ulova puna mreža Samodostatnosti protuteža Proljeća božica Vesna. Znam – odgovor sam životu tvom Koji je tih i ćudljiv i trom Lanterna tebi koji si sam I riječ sam kada šutnja davi Toplina kad hladno tijelo plavi I kad šutiš,

Tišina je postala popularna boja leta Bar tako izgleda, jer nosimo je i mi Svako sa svoje strane sveta   Tišina je i novi strani jezik Koji i ne želim probati da naučim Jer sve što bih ti rekla, stalo bi u stih   Tišina bi mogla biti i komadić stakla Nagaziš ga slučajno šetajući