Ništa me nemoj pitati onda kada sedim u polumraku praznog pogleda i praznog sna ništa me nemoj pitati ćuti ćuti ćuti pusti me da gledam u prazno navikao sam tako seti se ćutali smo dugo dugo o kafi koju smo popili o flaši vina odavno praznoj o svetlima velegrada o mutnim slikama i mutnim sećanjima […]
Devojčica je izgubila lutku na sred staze, u parku ležala je nepomično mirna kao da nekoga čeka u beloj haljini duge plave kose namigivala je slučajnim prolaznicima mirišu lipe i bagrenje devojčica bez lutke uplakana miris lipe najavljuje leto a bagrenje je prepuno pčela čuje se neumorno zujanje jer nema odmora nema spavanja med se
Ispitivao sam ljude u prolazu da li su te negde sreli pisao sam svim poštama i svim televizijskim stanicama poveravao sam se sveštenicima molio se kockarima presretao sam telegrame i telefonske razgovore ne bih li saznao da li si tako zanosno bela konačno na Zemlju kročila
dok spremam ručak đuskam uz radio stanicu la vita è bella nasuću čašu belog vina prohlađeno mi najviše prija la vita è bella spremam pastu u pesto sosu milanski recept i posuđe iz Kine la vita è bella uživam u svakom zalogaju sjedinjujem čula la vita è bella pomislim ponekad na tebe voleo sam da
Nikada nisam zaista otišla.Kako da pobegnem od sebe?Okrenula sam glavu.Zatvorila oči.I dalje sam tu,na tom čudnom mestuizmeđu sebe i sebe.Tečna i razarajuća, kao lava.Kao crna rupa,u samu sebe se urušavam.Bljujem mrak, potom,upalim svetlo.Moja se senkapoigrava sa mnom.Čak i kad sam tužna,ona je razigrana.Ne mogu joj ništa ni vreme, ni prostor.Mazim je po glavi trpeljivokao dosadnog
Da preživim lakše tamu noći, Krijem se pod svojom zvijezdom, Pa se zatrčim i na mjesec skočim, Jer Nebo smatram svojim mjestom. Nisu Zemlja i Nebo tako daleki, Naučeni smo pogrešno brojiti. Jer nam nikada nisu rekli Da sa Zemlje Nebo možemo osvojiti. A ni kako živjet, nitko nam ne reče. I da
Земља утону у загробни сумрак Протресе се и осврну уклета од самоће Одјекнуше од зидина њене речи хуком зарђалих руку са кровова укопаних храстова кaд изусти Овде више не царује доба херојства!! У мени сањају случајни пролазници Неуки клисари пра-историје Посматрачи монумената од костију и преслагачи минулог згражавања Овде смо сами у пролазности Отворићу и
Проклете, безличне курве са путеним уснама,Вазда светлих очију празног погледа.Бесрамни блудници крију се вешто у нама,Чуче и чекају безвредне усне од леда. Узевши се за нама једнаке, без покрића –Зли дух вређа, блати нас, и љути!Схватате ли, житељи подземља, нижа бића –Косу ће једном у све да упрти? Бесан сам, на себе и све: горко
Pojavi se katkad neko, poslat da ti vrati veru da i ovde moze biti lepo. Taj ide u pravom smeru. On mozda nema ni dom, ali ima veru. On zna Božji zakon. Jedino njega se plaši, daje mu veliki naklon. Kad izgubiš veru da još postoje srca koja kucaju tako, On ti posalje
Невидљивом силом вођена, речима посвуда улива смисао, сврха је та због које је рођена- душа коју води песничка мисао. Опире се, све до слободе сеже, истину да каже, сваки пут кад збори, гласом који нико не може да јој веже- за оне речи песме праве увек се избори. Ни под снагом лажи не
Da si ratnik lakše bi mi bilo, Oružje bih sama spustila, Ruke digla i predaju izustila. Znala bih bar zašto je vrijedilo. A ovako ni metka ni rana, Ni krvi, ni zaraćenih strana, Pa ni priznanja da si za ili protiv, Ratujemo li i koji li je motiv. Da sam ratnica mrzila bih
1. poglavlje Trenutak Disala je teško kao da je neki teret stajao na njenim grudima. Sat je otkucavao svoje minute i sate kako bi priveo dan kraju i otpočeo novu radnu smjenu. Blijeda koža i pune rumene usne bile su nagovještaj njene slabosti. Njen pogled bio je samo u jednom smijeru; pratio je sjajne zvijezde
