Хоћу да стигнем лептира, среће на сопственим крилима. Удахнем и застанем у месту, упереног погледа ка небу, не пронађем скровишта звезду. Осетим прашине небеске, не мислим и неће срце о њој. Остављам болне кораке без ње по Земљи тој. Околна не знана места, очима запала из небеса плавих, фали једна звезда од хиљаду палих.
Zagrli me. Tako da mogu da osetim tvoj vreo dah na svojoj koži. Da zadrhtim od sreće. Da se istopim od slatke nežnosti. Zagrli me i ne puštaj me od sebe. Jer tada ću biti srećna. Srećna u tvom zagrljaju.
kada nam se putevi raziđu, ostavljam ti sebe u zaveštanje. čuvaj me. moju tugu baci u more, neka je niko nikad ne nađe, neka je isperu morske struje i odnesu miljama daleko. moju sreću, oko vrata ili u zadnjem džepu nosi kao amajliju, kada ide, kada ne ide, kada rasteš, kada padaš, kad spavaš i
Rekao si da sam poput princeze Kaguje. Ali moj dom nije mesec. Rekao si da sam poput pesme Macuo Bašoa. Ali ja nisam samuraj. Rekao si da sam poput trešnjinog cveta. Ali ja nisam toliko lepa. Rekao si mi puno toga što ne može ni da stane u ovoj maloj pesmi. A ja ti kažem
Косово је крваво поље, земља која тежи опоравку, препороду и да јој буде боље. Косово је поновно рођење, српска колевка и дете, отимањем дуго му прете. Косово јунаке рађа, мајка је наша која нас на свет порађа. Косово манастира нашироко, Немањића завет, Грачанице и Високих Дечана, Српска је земља опевана и
Рад од куће рад до куће рад изнад куће и рад испод куће су четири врсте једног истог рада оног који ослобађа zооmиране који зову glovo
mesec u februaru ne izlazi ne izlaze ni mačke u stokholmu se vode na povodac ukroti se i neukrotiva životinja na ceo grad veje sneg nismo pričali ni o čemu priči nikad kraja nečija ruka pomilovala je razgovor kao kožu ali ona je smrznuta i ne oseća ništa zagledala sam se u sunce koga nema
И лоша песма мора да буде написана, Јер она за себе сматра да је веома фина! За носталгију су сећања омиљена храна, Зато сија над Нилом Сунце из давнина.. Опростићемо себи што нисмо мудри, Али никако што нисмо више лепи; Да ли је битно какви смо сада људи, Ако нисмо због љубави слепи? С времена
Очи су огледало једне душе. Погледам те, кроз ока твоја два и јасно увидим све. Твоје очи одраз спознаје среће и са тобом њено остварење. Твоје очи море, плаве бескрај, Твој поглед смирај, вредан чекања. Твоје очи Сунце у јутра које ме буди, звезде водиље и сјајне у глуво доба ноћи. Твоје очи топлина погледа
Sve do kraja svemira, ići ću ja. Jer mi je srce puno nemira, da otkrije snove nove. Ima li kraja ovom uzbuđenju ili ovoj avanturi? Sve u svemu baš je zabavno otkrivati snove nove, čak i ako to znači ići do kraja svemira.
Шетам, сузе теку, право сливају у реку, жеља за правдом покреће, Земља стати мора да се окреће. Све мора да стане, побуном на лаж, истина нек устане, за живот бољи да постане. Шетам, пут је дуг, уз мене иде и чува ме друг. Земља је стала, за живот да би постала, не окреће се више
Nakon svega što se desilo, ne znam zašto? Zašto se još uvek nadam da ćemo možda ali samo možda biti zajedno. Pokušala sam puno puta da te zaboravim da te jednostavno izbrišem. Ali ne vredi kada razum i srce ne mogu da se usklade. Kako je sve postalo ovako teško? Verovatno zato što ljubav tako
