1. poglavlje Opis jednog dana Još jedan dan u porodici Nedeljković.Valerija pušta laganu muziku,uzima ranije pripremljene stvari i ide u kupatilo.Kad obavi higijenu,obriše kupatilo i odlazi u kuhinju gde sprema obroke.Kad hrana bude spremna,sređuje kuhinju,vraća se da provetri i sredi posteljinu u sobi.Sve radi uz muziku.Ima pravilo da ne sređuje sobe svojih sinova -obojica su […]
Alarm zvoni, jednom, pa drugi put, sekund nakon što počne da zvoni i po treći put, gasim ga i ustajem. 7h otkucava na satu, dok voda za kafu vri, ispijam je, na miru, u tišini, da bi nakon nekih petnaest minuta iz svoje sobe, glasno lupajući vratima, izašla moja ćerka i prekinula mi mir. Ćuti,
Uvod Pričale su se priče… Stvarale se razne polemike, da li je to zapravo ukleta ulica, ili ipak samo jedna u nizu onih starih ,,babskih priča“. Imalo je ljudi, koji vjeruju da je zaista ulica ukleta, zašto bi se inače nazivala ,,Ulica Grešnih“. A imalo je i onih, koji nijesu željeli da povjeruju u tako
Испред текстова Битност. Фикције. Одбацио сам емоције, дијалог, иронију, хумор, стилско улепшавање. Очистио сам причу од свега што је занимљиво за широку читалачку публику. Свео сам фикцију и нефикцију у раван. Грубо, брутално, незграпно, померено у неку нову прозну димензију. Остало је само оно што је битно. Разоткривеност, животност, празнина, пролазност, нематеријалност, постреализам. Иза
svi smo u šoku kakvom d fucking šoku nezapamćena tragedija kakva d fucking tragedija upravo dok čitate ovo događa se negdje opet isto jedna alfa muškarčina jedan bog batina jedna žena majka jedno dijete strah i to možda baš pored vaših vrata dok je muzika pojačana no vi ne gledate tuđa posla to se tiče
vraćam ti tvoje krpicenemam šta da dodam moje oko više ne vidi tvojei tvoje oko više ne vidi mojemoje oko ne viditvoje je slepou mrak smo se zatvoriliu mraku ni korov ne rasteu mraku ne raste ništamoja stopala su nekada se grejala o tvoja, sunce mojesada tvoja stopala hlade mojakoja nemam, nemam, pa nemam čime
Beskrajna svetlost prelama svoje niti, voda nosi tonove svetlosti. U njenoj dubini ništavilo, blato i mulj, a na površini… Miris vekovni, priroda je večna, dolazi energija sa neba. Nestaje potreba, jer tu je priroda, uzrok definiše smisao! Daleko od ljudi čovek je biće, stvor svojoj svrsi namenjen. Prljavština čopora je samo odraz početka, po dubini
U carstvu magle i smrada,Gde trulež do korenja seže –Cveću se niko ne nadaMraz, sve što nikne, reže. O ljubavi niko ne sneva,Tamo i najhrabriji – ćute,Nema ni suza, ni gnevaVisoke planine stoje nedosegnute. U carstvu magle i smrada,Gde gaze po prljavštini –Cveću se niko ne nadaKako bi raslo u najcrnjoj tmini. Živi se zbog
U 16. vijeku je na Drini kod Višegrada izgrađena ćuprija. Most koji je preko Drine povezao dvije provincije Otomanskog carstva. Onu najdalju na zapadu, Bosnu, s ostatkom carstva. Most je zadužbina Mehmed-paše Sokolovića, a gradnja mosta povjerena je dvorskom arhitekti Mimar Sinanu. Stari arhitekta, Mimar Sinan-aga, u osmoj deceniji života, dočeka svog uvaženog gosta, Mehmed-pašu
Stvarala te. Nosila te. Rodila te. Dojila te. Od bola plakala. Uspavljivala te. Sedela pored tvog kreveca kada si bolestan. Budila se noću. Pokrivala te. Neprestano brinula. Spremala ti obroke. Hranila te. Čistila za tobom. Kupala te. Oblačila. Presvlačila. Učila te da hodaš. Da pričaš. Držala za ruku da ne padneš. Tešila kada padneš. Brisala
Jahao sam konja bez kože Nije tako gadno kada znaš da će te odvesti Na bolje mesto Juriš sa njim zelenom dolinom Koja je ukrašena nežnom travom Jurite u pravcu svetlosti Koja dopire iz jedne tačke On neće moći da se umori Uskoro nećeš moći ni ti.
Први пут, или можда већ хиљадити остајем нема кад треба да те опишем људима. Не знам шта о теби да кажем, а да не буде премало. Посебна си. Неискварена и пуна љубави. Далека, али најближа мом срцу. Ти си моја зелена боја, моје пролеће у сред зиме. Грлим ти душу и грлиш ме душом, разумемо
