Vetar je šaputao kroz grane drveća, donoseći miris zime, u gradu gde su se ljudi više bavili glasinama nego stvarnim životom. Dok su drugi jurili po slepim ulicama pletući mreže osuda, Lara je nepomično stajala ispred ogledala u toploj sobi svog malog stana. Bila je odevena u haljinu koja joj je više ličila na oklop […]
Kraj radnog dana i potraga za običnom kesom. Iznenada je počeo snijeg, kad sam trebala dodati par papira osobi ispred kompanije. Od sreće i ponosa što u kompaniji od 20+ osoba nisam našla kesu, jer svi koriste papirne kese ili platnene cekere, previdjeh činjenicu da u 21. vijeku bilo koja institucija traži printani format kao
Da li ste sa nekim već delili poslednju litru benzina ili ćete uskoro, zavisi od toga koliko imate godina. Mi koji smo rođeni devedesetih ne znamo šta znače nemaština i sankcije ali znamo koje su posledice koje ostavljaju za sobom. Svi znamo za priče o praznim rafovima, mleku u prahu, bonovima i švercu preko granice.
Hajde, povredi me jednom.Molim te, slomi mi srce.Ne moraš puno. Malo samo na par sati. Želim da ti napišem najlepšu ljubavnu pesmu.Želim da iscedim sve sokove mog bića,kao rukama vino i da na papir ostavim reči,da blješte poput kristala na Suncu jarkom. Ne umem drugačije.Samo sam tada bezbroj pesama napisala. Oprostiću sebi zbog toga.Svaka je
Niotkuda,počeo je neko drugi da me zanima.Mene, da.. Radovao sam njenom osmehu,iako nisam znao da li će trajati;da li će se išta ponovo desiti?Ni njen osmeh,ni moja sreća. Otišla je prerano.Nisam stigao da joj ispričamnajlepše priče;niti sam joj napisao najlepše stihove. Prosto je otišla;za mene neočekivano, za nju možda ne.Navikao sam na odlaske,ali ne volim ih. Ponekad
Često razmišljam o tebii pitam se, šta mi tačno nedostaje?Još uvek ne znam da li mi nedostaješ ti,naša ljubav ili naša navika.I nije važno da li ću uspeti da pronađem odgovor.Znam da mi fale danikada nas je bilo dvoje. Tačno je da sam se promenio, alimenjao sam se od našeg prvog susreta.Deo tebe ostaće kao trag
Mogao bih danima da pišem o odlascima.Obično dođu nepozvani,kada im se najmanje nadam;vrlo retko u pravom trenutku. Odlazili su ljudi iz mog života, iako baš i ne znam razloge za to.Suviše je kratak taj jedan život, da bih se protivio;Želim da budem izbor. Odlazili su dobri ljudi,vredni prisustva i ljubavi. Možda je i do mene.Ali
HVATAČICA SNOVA Figura slona visoko uzdignute surle i mlečno belih kljova šepurila se na jednoj od polica. Ledja su joj bila prekrivena raskošnim prekrivačem zlatastih nijansi i imitacijama dragulja. Iz rupe u zadnjici virio je mirišljavi štapić i odašiljao dim sa mirisom lavande, polako izgarajući. Zadubljena u misli, jedva svesna sopstvenih pokreta, odložila je okvir
Оно што вечерас осећам – то уствари желим,Срећан сам што себе имам – то хоћу да поделим.Са тобом, да мене правог и ти опет упознаш,Искрено да се смејем и да сјај у мојим очима препознаш. Да свој печат лични стопим са твојим,Да различитим бојама свет наш обојим,Да сваки дан поред тебе живим,Не желим да се
Не знам зашто уопште инсистирам да разговарамо. И ранијих година, када нисмо смели ништа друго да радимо, осим да причамо, ретко ми се причало са тобом. И зато смо се свађали, јер смо били осуђени на речи. А ја волим да причам, а волиш и ти. И даље сваки дан покрећем разговор са тобом, по
Prikaza u ljudskom obliku šetala se gore-dole niz kristalne spiralne stepenice. Odelo na njemu se sijalo poput zvezdica na nebu, dok su cipele pravile škriputav zvuk kao da je gazio po mekom snegu. Pravio je oštre i elegantne pokrete; kretao brzo, a hitrost je u njegovim pokretima odavala je nervozu i nestrpljenje. „Neću stići, neću
Ти си енигма,Та мистериозна сенка која ноћима ходи, Нестаје јутрима, уз те сунчеве зоре. Ти си знак,Та светлуцава звезда,Која се у тренутку изгуби на небу. Ти си вода,Тај дубоки океан,Несхваћен довољно, да би те други укротио. Ти си уметничко дело,Тај тренутак надахнућа, уметничка муза,У трен нестанеш, по сећању те створим. Ти си уствари све
