Sam si,na pustom ostrvu,ošinut vetrom, izgoreo na suncu.Brodovi su otplovili,ali ne mariš.Tražio si to.Previše si čudanda bi sebilo gdepotpuno uklopio.Previše sumnjanja, premalo vere.I po ko zna koji putnigde ne pripadaš.Ipak, nešto je drugačije.Krenuo si jedinim putemkojim si mogao krenuti.I ne žališ.I nisi usamljen.Sva svetla u daljini tvoj su dom.
Pod mojim kaputom, Negde na rebrima… Još tvoje prste osećam. To se ne spira! Pod mojom kožom, Negde u nedrima… Još tvoja blizina pulsira. Tu se ne dira! Na mome vratu, Negde u venama… Jednako struji tvoj dah. Ni to se ne menja! Na mome licu, Negde na obrazu… Još tvoje usne
Zbili smo redove Zagrizli pištaljke i promukle trube Odranim grlima pravdu smo budili A kada smo tišinu pustili da progovori Ćutnja ih je nadglasala
Парфем који позива отвара игру Улазак у штек ловљење даха Одазвали се позиву стомака Волети значи одлучност на Млечном путу У трамвају је одговор у педесетици није био Скретање у грех је увек свесно Умивам те сузама сине Кренути из нуле из почетка века из штека После смрти само јако кожа памти Прошлост је пена
Nemoj da piješ iz tog pehara punog otrova. Nemoj da slušaš krike nevinih. Ne šalji im voljene kod Boga. Veliki je to greh. Nema potrebe za mržnjom. Niko od nje nije imao koristi. Nemaš pravo da sudiš drugima, da glumiš Boga. Zato nemoj, molim te, nemoj da piješ iz tog pehara punog otrova. Život je
(Anđelki) Odseći glavu čoveku Nije isto što i okončati jedan životUdovi često znaju da se kreću Iako glave odavno nemaAli ubediti ga da je već mrtavDok još uvek prebira po sopstvenim kostima I dok ga rebra boleNakon prežiljeneNesrećeVaša je najodvratnija obmana. Svakim povratkom sve me jače stežeI uvek se uplašim da ću na licuSpazitiKoju boru
Снежни су врхови планина, између ових даљина, између нас. Међу нама стоје планине, не знам им ни име. Таласи мора при обали су склад, песми без риме, објаснио бих тишину коју осећам тиме.
Reko sam joj da je teška, I da preteruje ko i sve druge. Mislio sam – tako ide… Njima kiše, meni duge. Reko sam joj da izmišlja, I da mnogo od mene traži. Mislio sam – tako treba… Meni istina, njima laži. Stigla me je kao kletva Svih izigranih žena, Koje sam naveo
Уздиже се Месец високо на небу, сакривене не открива тајне. Чувар ведрих је ноћи, целе ноћи сваке поноћи. За ока сан не дозна, мира тело не спозна. Вреба опасност, светла одлазност. Зачух звона поворка, без сведока, одлази она. Ноћно небо тамно, тишином глуво, и светлом слепо. Светлом за истином, путем је слепо.
У који год час да се појавиш, бићу будан, Ноћ је најславније доба тишине ; Не могу да будем срећан, ако је теби живот тмуран, Нити желим да летим ако до тебе не воде те висине. Ко зна колико морамо мудри да будемо, Само да би схватили да нам то није доста ; Сањао
Sunce sija ali meni hladno je. U grudima mi vetar divlja. Želi me uništiti. Ova osećanja su otrovna. Ove uspomene su tako bolne. Želim da vratim vreme. Neka vetar svu tugu i bol odnese. Vatra neka večno gori u meni. Sunčevi zraci nek miluju me. Sjaj meseca nek mi osvetljava put.
Искра, ока мог од погледа твог, искра је душе и срца тог. Искру не гасе жубори воде у реци, дубоко су скривене тежње у сенци, животи нам кићени најбељи венци. Волим је у сенци, одраз пије истине у реци. Наслањамо главе о раме, ћутња проговара гласно, истина очи угледа јасно.
