Zamisli ne budeš sutra tu, ne probudiš se… Ne probudi te alarm za posao, koji naviješ dva puta, ali ti ga ne čuješ Zamisli više ne skuvaš kafu mami, a ni tati… I ako tata nije tu sa Vama trenutno Zamisli ne posvađaš se više sa sestrom oko odeće, oko toga što hoće da ide […]
Zavetne trake predstavljaju dugu tradiciju kod Istočnih naroda. Deo su svakog svečanog obreda: Venčanja, proslava, pa čak i sahrana. Zavetne trake su oduvek bile obećanje na vernost, prosperitet, blagostanje. Uvek su u boji, najčešće crvenoj. Onaj koji nosi zavetnu traku oko ruke ili glave, na štapu ili, u novije vreme, i oko vrata u vidu
Obično ljudi u nekom tremutku svog života shvate vrlo važnu istinu. Shvate da to što su besni nije bilo do rijalitija i muzike, već do njihovih loših navika. Da to što su bili tužni nije bilo do mrtvih, već do pojedinih koji su i dalje među živima a crpe im energiju. Da to što jure
1. Postoje i Anđeli na Zemlji Humanost? Šta je to? Kad pomažeš drugima ili je to nešto više? Od postanka sveta su ljudi bili jedni uz druge, kako god da okreneš. I uvek je bilo onih koji će ti pomoći čak i ako te ne poznaju. Ali šta ako si ti osoba koja se nalazi
Milan je ćutke posmatrao granje koje je jak, olujni vetar bacao čas ulevo, čas udesno. Njegov stan je bio na visokom spratu, tako da je vetar uspevao da melodiše u gotovo svim pukotinama prozorskog okna. Krupne kapi kiše udarale su po staklu i njemu je taj zvuk prijao. Kiša mu je maglila vid, ili je
Kasno je za “izvini”. Kasno je za sve ono što smo nekad bili. Kasno je za izlazak iz začaranog kruga. Tamo gde je nekad bio zaslepljujući sjaj ostaje samo nada, nada da će sutra biti bolje. Međutim, svaki dan je isto. Reči su nevažne, dela su ono što odražava nečije poštovanje prema tebi. Moje poštovanje
За времена стара, одувек си била она права, једина и остала. Колико је само време, узело прилика да би моја постала? Постала ниси, ту си у близини, најближе срцу, што се може прићи, опстала. Живиш са сваким откуцајем, уздахом ваздуха, без којег не могу преживети. Шта ће ми откуцаји? ко да броје ситно сате,
Letnje popodne, leno, toplo i umazano zunzarama. Na travnjaku ispod šljive, jeli smo lubenicu, slatku i sočnu, crvenu kao krv. Njen sok nam je curio niz obraze, a mi skupljali kapljice oblizujući se. Lubenice su prodavali na velikim konjskim kolima. Brdo lubenica je bilo poređano na kolima. Lubeničar je razvozio kroz ulice vičući „lubenicaaaa“! Mi
Ko to spominje ko to čestita 29. novembar Prošla su pola vijeka od kada su skromnost i siromaštvo bili vrlina Prošlo je pola vijeka od crvenih knjižica srpa i čekića ježenja kože uz himnu Hej Sloveni ! Prošlo je sve kao da nikad ni bilo nije Dvadeset deveti novembar postao je dan gotovih jela
Moć, makar tako mala da je jedva osećamo lako se pretvara u nagon zveri kad oseti da došlo je vreme da izmili iz rupe u kojoj se krije, vreme za čudovišta iz mračnih mitova za kljunove pune naoštrenih zuba, za peraja ubojita, skovana u paklu. Za predatora koji namiriše iscrpljenu žrtvu, izloženu na ledini i
Zaboravi na svet koji te guši, Poslušaj zrno sumnje koje kaže: ” Uradi ono što prija duši ”. Ukrašću te tada i biću prvi koji će iskreno da te slaže. Odvešću te daleko, Jer si i sama oduvek tamo. Negde gde odzvanja koraka tvojih eho, Nema više brojanja sata niti nam je do toga
Zar i ti, Sunce moje milo? Sreća naša još uvek spi, Ako je ikad među nama ljubavi bilo, Ne budi je još uvek, nek u snovima vri! Sa prvom rosom će nestati, zvezde će se sakriti, Neko će pokucati, ali se vrata neće otvoriti. Ne dugujemo ništa, ali uredno plaćamo sve, Za par trena,
