… Бум… Бум…. Бум. Бум-бум. Бум-бум. Бум. Бум-бум. Бум. Уууууууу…. Клуб. Мрак. Гужва. Стробови. Ласери. Топови. Боје се мешају. Смењују. Трепере. Из зидова шишти магла. Опори, слаткасти воњ. Идемоооо! Уститрала у ритму, преплетена тела увијају махнитим трансом. Тама испија обрисе. Гомила се лепи, попут желатинасте масе. Туц. Туц. Туц. Туц… Аааааа! Вози их примарни нагон. […]
Заљубио сам се! Опажам сопствену тежњу у враголастим очима, продорном погледу, заносном смеху. Боже, како цакан осмех има. Отимање растварајућег геста ме усхићује. Стога прокљувих да ме привлачи. Давати, безгранично пружати, а не тражити реванш за узврат. Савршенство! Врхунско осећање, титрава сензација што нас чини полтенима. Свуда удишем познати мирис. Куда год да одем, где
Што ли дизајнирам списе? Када од низања стихова, ионако нема вајде. Ко ће их читати? Не постоји основ суновраћања у мој рејон? Намрчени, изопачени, одурни, брутални универзум. И ја га ескивирам, или бар покушавам. Можда бих требао да се мењам? Славим екстраваганцију, радујем иновацији, плешем заводљиво. Вабим призоре разблаженог и безобличног плезира. Пожељно је, али
Пела се мрачном улицом. Штикле јој запињаше за калдрму. Вече цмољаво, влажно. Мирише на кишу. Трошни торањ се претећи надвио, бдећи над главом. Деловао је крезаво, услед недостатка цигала. Вијугаво степениште тежило је врху. Храбро закорачи. У мрачном собичку, чекаше је вештица. Окружена наптицима, праховима и биљем. „Изволи дете.“ „Знате, свиђа ми се један дечко.
Звер Псст! Чујете ли урлик? Крик чија силина урушава планине, равна брда, демолира бране, подиже мора. Претећи да нас поплави, бујица хита ка вашим срцима. Предочавате ли жустрину, региструјете ли рихтере разорних вибрација? Нису ли застрашујуће? Ојађени јецај може произвеси само некакво накарадно биће. Ја сам звер! Креатура са човечијим ликом и благим очима.
Сети се, кад избрише сваки траг време. Сети се, кад сви други забораве, ти помисли на мене! На све датуме, које историја памти, како сам те волео, како си ме волела. Ти их се сети! Свих тих датума, постали су прошлост, јер запис не постоји на папиру, већ у звездама, међу којима сам ја, ти
Šta god uradio Kako god da me pogledaš Ništa ispraviiti neće Poverenje koje si uništio. Nisam birala ove bitke Život me je naterao Da tabanima osetim igle Koje si mi po podu posuo Ništa neće promeniti Sve što si uradio Vreme će pokazati Koliko si me izdao Nastavljam dalje svojim tokom Sa
Mirno selo na kraj grada, svi spavaju a ja gladan, novog uzbuđenja i želje za životom odakle da krenem sapliće me nos. Koji je izrastao od previše laži ko je kakav i ko će šta biti, nekako se samo poklopi i umrtvi se želja da se Rubikova kocka složi. Veselja nema, vlada potpuni mrak, a
Naša mala porodica od tri člana, uvijek je sjedila za stolom po istom rasporedu. Tajko u čelo stola, mama na desnu stranu i ja na lijevu. Jedno prazno mjesto je uvijek zapomagalo da ima mjesta, makar još za jedno. Majka je voljela stavljati stoljnjake i sa ukusom, postaviti sto. Tajki je bila najbitnija klopa. Volio
Nebo i zemlja započeli su rat. Smrznuti vazduh potavnio je put zvezdanog neba. Zemlja se bori duboko i postavlja granice na duši tame. Otežava bol jede krvave tragove svetlosti. Nebo i zemlja zaseda na granici. Ovaj rat bez bola se ne završi.
Da li da okrenem još jedan list? Ko zna koja me priča iza njega čeka Verovatno još jedan dan, običan, ist’ Teško da će biti avantura veka Možda neki junak, tajnovit i hrabar Koji godinama traži srce samo moje? Ma daj, ne zanosi se bre, mala Sedi i radi, šta će tebi
Знали смо да ће болети, због једне речи волети. Сваки пољубац био је рај, од страха дошао је њему крај. Због чега страх, нас спречи, да одемо без иједне изговорене речи. Не бунимо се, али ћутњом би много рекли, макар језик због те речи опекли. Боље да ништа нисмо сазнали, пре него смо се упознали,
