1. poglavlje
Sve u ovoj priči je apsolutno izmišljeno.Ništa se ne oslanja na istorijske činjenice.Svaka sličnost sa stvarnim likovima je potpuno neverovatna i slučajna.
Smrt kralja Dobrosava
Zamak Radmilovac bio je uronjen u tišinu koja je sablasno odzvanjala u kamenim hodnicima. Sa tornjeva su odjekivala zvona manastira Žiče, ritmično i svečano, razbijajući jutarnju izmaglicu što se nadvila nad dolinom. U velikoj odaji, zastori su bili spušteni, sveće poređane duž zidova bacale su treperave senke po licima okupljenih. Na središnjem odru, obloženom crvenim somotom i zlatnim koncem, ležalo je telo kralja Dobrosava, nepomično, sa rukama prekrštenim na grudima. Lice mu je bilo spokojno, ali umorno, kao da je i u smrti ostao težak teret njegove vladavine.
Velikaši su jedan po jedan prilazili, klanjali se telu i tiho izgovarali poslednje reči. Neki iz iskrene tuge, drugi iz političke pristojnosti. U vazduhu se osećala napetost, prikrivena šapatima i pogledima koji su klizili prostorijom, prateći ko stoji s kim, a ko od koga odvraća lice.
Teški koraci odjeknuli su dvoranom. Vrata su se otvorila i pažnja se sručila na trojicu muškaraca koji su zakoračili u odaju. Na čelu kolone hodao je Dragomir, drugi sin kralja Dobrosava. Visok i uspravan, sa širokim ramenima i snažnim stasom, nosio je crnu odoru optočenu srebrnim vezom. Kosa mu je bila tamna, kao i kratka, uredno potkresana brada. Oči su mu bile crne, prodorne, uokvirene podignutim obrvama koje su uvek delovale kao da postavljaju pitanje. Njegovo lice, iako bez bora, nosilo je hladnu zrelost čoveka koji nikad nije imao pravo da se oslanja na titulu, već samo na sposobnost. Hodao je polako, dostojanstveno, kao neko ko već oseća težinu krune, iako mu još uvek nije bila ponuđena.
Uz njega, s desne strane, koračao je Bogdan Vuković, njegov najodaniji zapovednik. Za nijansu viši od Dragomira, Bogdan je bio stamen kao stena. Takođe tamnokos, ali sa očima plavim poput zimske reke — hladnim, mirnim i neprozirnim. Lice mu je bilo oštro, izražene vilice i visoko postavljenih jagodica, uvek ozbiljno, bez osmeha. Tišina je bila njegova prirodna pozadina; govorio je samo kada je imao šta važno da kaže. U svojoj tamnoj vojnoj odori sa diskretnim znacima čina, izgledao je kao oličenje savršene discipline.
Sa leve strane, nešto korak iza njih, išao je vojvoda Blagoje, čovek sedih obrva i bora koje su svedočile o brojnim bitkama i još brojnijim dvorskim spletkama koje je preživeo.
Kada su stigli do odra, Dragomir je prvi kleknuo, nagnuo glavu i u tišini se zadržao nekoliko trenutaka. Potom se uspravio i stao levo od mrtvog kralja. Bogdan i Blagoje učiniše isto, pa se postaviše sa suprotne strane. Počasna straža bila je formirana — ne samo za mrtvog kralja, već i za ono što je dolazilo.
Među velikašima su pogledi postali oštriji, suženiji, radoznaliji. Svi su osećali da je kraj kraljeve vladavine samo uvod u novi početak — početak koji neće proći bez sukoba. Jer ni jedan pogled u dvorani nije bio oslobođen pitanja: kome će pripasti kruna?
Sabor i početak raskola
Kameni zidovi saborske dvorane u zamku Radmilovac odjekivali su tihim šapatima i nerazgovetnim zvukovima pomeranja. Velikaši su pristizali jedan po jedan, ogrnuti svojim najboljim odorama, ukrašenim porodičnim grbovima i zlatnim lancima. Poštovanje prema pokojnom kralju još uvek je visilo u vazduhu, ali u očima prisutnih već se jasno videla glad — glad za moći, za uticajem, za mestom uz novog vladara.
Na uzvišenom kraju dvorane, pod tapiserijama koje su prikazivale bitke iz Dobrosavove mladosti, postavljena je stolica bez krune. Kraljev presto ostao je prazan, kao opomena i poziv.
Dragomir je ušao prvi, bez pompe, ali s prisustvom koje je teralo i najponosnije glave da se nehotice poklone. Njegov korak bio je čvrst, ali ne i izazivački, pogled sabran, usmeren pravo ka praznom prestolu. Za njim je stajao Bogdan Vuković, tih kao senka, ali jednako uočljiv. Vojvoda Blagoje koračao je pored njih, zamišljen, ali budan.
Kada su svi prisutni zauzeli svoja mesta, tišina se spustila poput pokrovnog plašta. Dragomir je ustao, prišao sredini dvorane i iz svog pojasa izvukao pergament.
„Velikaši,” započeo je, glasom čvrstim i jasnim. „Pre smrti, moj otac, kralj Dobrosav, uputio mi je ovu poruku, lično pisanu njegovom rukom, zapečaćenu njegovim prstenom.” Podigao je pergament, a zatim ga polako razvio. „U njoj mi poverava dužnost da nastavim njegovo delo i povedem kraljevinu u mir. On me ne imenuje zato što sam mu sin, već zato što zna šta sam izdržao, koga sam služio, i koga sam pobedio.”
Šum prošao kroz prostoriju. Pogledi su se usmerili ka zapečaćenom listu koji je Dragomir pažljivo položio na sto pred sobom, okrenut ka svima.
„Ko želi, neka pročita. Ko ne veruje, neka pogleda pečat. A ko se plaši istine — neka već danas odluči kome će služiti.”
Tišina se nadvila, dok Dragomir nije napravio korak unazad. Na drugoj strani dvorane ustao je Vukan, njegov stariji brat, kraljev prvorođeni sin. Visok i snažan, ali za razliku od Dragomira, sa licem na kojem su godine lenjosti i dvorskih igara ostavile tragove samouverenosti i tvrdoglavosti.
„To pismo,” progovorio je, „može biti bilo šta. Papir bez svedoka, pečat koji se lako može ukrasti, reči koje mogu biti podmetnute. Samo jedna stvar je izvesna — ja sam prvorodeni sin kralja Dobrosava, jedini zakoniti naslednik ovog prestola. I zato tražim da svi ovde, bez odlaganja, polože zakletvu meni, kao zakonitom vladaru.”
Zbunjeni pogledi prešli su od Dragomira do Vukana. Neki su već znali koga će slediti, drugi su se premišljali. Prvi koji je progovorio bio je Petar Mrkalj, gospodar zapadnih krajeva, čovek poznat po oštrom jeziku i još oštrijem maču. Pogledao je kratko Bogdana, koji mu je, stojeći iza Dragomira, samo neznatno klimnuo glavom. Petar se zatim okrenuo ka Vukanu, zakoračio i pogladio svoj srebrni pojas.
„Zaklinjem se Vukanu, zakonitom sinu kralja Dobrosava.”
Jedan po jedan, velikaši su ustajali i pridruživali se Petru. Nekolicina se premišljala, osmatrala prostoriju, pokušavala da shvati koja će strana prevagnuti. Do kraja tog kratkog, ali sudbonosnog trenutka, više od polovine velikaša već je klečalo pred Vukanom.
Dragomir nije rekao ni reč. Samo je stajao, pogledom obuhvatao dvoranu, lice mu nije otkrivalo ništa. Uz njega je ostalo svega desetak ljudi. Među njima, naravno, Bogdan, vojvoda Blagoje, gospodar Mrđa iz Pomoravlja i mladi Pavle iz Temske, kao i još nekoliko vernih duša, više odanih Dragomiru nego ideji krune.
Dvorana je postala teška, ispunjena neizrečenim rečenicama i pitanjima. Dragomir je na kraju prišao stolu, uzeo pergament, pažljivo ga smotao i vratio u svoj pojas.
„Ako je kruna stvar zakletve,” rekao je tiho, ali jasno, „onda neka Bog podari pravo onom koji je dostojan.”
Okrenuo se i krenuo ka izlazu. Bogdan ga je pratio bez reči, vojvoda Blagoje odmah za njima. Deset ljudi ih je pratilo, sa uzdignutim glavama, napuštajući sabornu dvoranu pod pogledima onih koji su izabrali sigurniju stranu.
I dok su koraci odjekivali hodnikom, prigušeno, ali odlučno, dvorana je ostala u nemiru. Raskol je počeo — ne oružjem, već rečima i pogledima. Ali oružje nije bilo daleko.
