Dozvoli mi da budem tvoja cigareta. Tvoje nežne crvene, i pune usne, izazivaju u meni tektonske promene, i erupciju strasti. Odmotaj me kao pakovanje cigareta, prisloni me svojim usnama, i pusti me da izgorim plamenom čežnje. Dodirni me svojim usnama i potroši me. Zaštiti me od vetra, neka trenutak traje.
Хармонија различитих боја:цвркута птица и кочница.Свеприсутна одсутност непотребног.Купање у чистој, узбурканој води. Тишина која надгласава буку.
Nisam ti rekla da sam čekala daneGledala nebo, brojala sate, Čekala kišu, čekala sunce, Čekala budna tvoje oči da se vrate. Nisam ti rekla da sam brojala zvezdeI jedan paperjasti oblak slala da te pratiI jedan konac svilen oko ruke svezalaDa te čuvaju misli dok mi se tvoja ruka ne vrati. Nisam ti rekla da
nedostaju mi dani kad sam znala ko sam u osami reči su bile moj najjači prizvuk nedostaju mi dani smisla i pregorevanja u večitim dilemama dani koju su odgovarali duši sad se pitam kuda i svaki uzdah je jecaj jer ja nisam više ona koja rečju osvaja
Spavam sa Tvojim sjenama Dao Bog da ujutru Pronađeš Ispod svoga kreveta Dijelove mojih mana Slagalice mojih rana A do jutra Spavati ću sama Sa tvojim imenom U ustima Sutra uveče opis mijenjam svoj Nije više važno da li spavaš sam ili sa njom Bojiš se da priznaš Da strašno ti se dopadam Malo
I U svetu bez jednog Džejsona¹ Leže zaboravljena tri daha Svaki ječi na svoj način I ni jedan od njih ne ostavlja više trag Možda u vidu zaboravljene otpusne liste Iscepano-požutelih ivica na tavanu Možda u obliku nasumično generisanih brojeva Na plastici istekle zdravstvene knjižice Možda je jedan od njih Pacijent 3 U nekom
Ponekad imam osećaj da smo svi ovde došli da odigramo igru Da provozam koji krug A onda zauvek nestanemo. Ovaj se trenutak čini kao cela moja defincija i melanholija Sav značaj dajem svetu A on mi ga uporno oduzima Pitam telo Hej Šta mi je potrebno sada Ako nema odgovara Znaću da sam prevazišla sve
Мој отац је провео животшетајући једном истом улицом,горе-доле, сваки дан.За њега није имало никаквог смисла обилазити друге улице и места. Ишао је другде само када мора. Годинама размишљамо улици мог оца,на којој га већ одавно нема.И прођем њом увек само због њега,знам да би волео да ме види ту. И помислим тада – како си
22.37večeras radio svira najtužniju pesmukad umre ljubavkao da zna da ti i ja već nekoliko večeri zaredomsedimo bez tonadok imam osećaj da se iz minuta u minut svaki stih pojačava sambez naše volje kao da zna da mi već nekoliko večeri zaredom vodimo računa da se slučajno ne okrznemo prstimadok uzimamo daljinski da promenimo kanalkada
Могу ли рећи још понешто што речено није, док тражим далеко и дубоко? Пловим у одсјају беспрекорног дана и звезданој ноћи, а могао бих тако довека, докле год даљине досежу. Не зна им се крај, а почетак је уздах мира, па се питам: познаје ли границе? Не, не, не могу рећи, но душа зна
ti i ja uvek razdvojeni zarezom nikad spojeni tačkom u tvom osmehu vidim obećanje koje ostaje nedovršeno u mom pogledu skriva se čežnja koja se ne usuđuje da pređe granicu koraci nam se prate ali nikad ne postaju isti ritam kao dve pesme koje se slušaju zajedno ali ne pevaju u horu ti i ja
Очи ти грлим, усне миришем док дубље и мирније дишем обгрлим ти тело док прелази у подсвест трзајући се љубим ти снивања да те не море чекам да твој поглед објави Свитање
