Изгубим се у твојим очима. И ти у мојим. Поцрвениш ти, поцрвеним ја. Али хајде да се ипак не заљубимо. Да не кваримо тренутке које делимо. Јер би се смех могао претворити у сузе. Не познајемо се довољно добро. Зато хајде да се не заљубимо. Макар за сад.

Довољно је само да зажмуриш. Тада ти се отварају врата до најневероватнијих светова. Где звезде падају као киша. Плешеш са вилама,певаш са сиренема. Летиш са змајевима,одмераваш снаге са дивовима.   Можеш да будеш шта год пожелиш. Краљ тиранин или чаробњак мудрац. Приповедач из хиљаду и једне ноћи или продавац крофни.   Довољно је само да

  Ratno vreme je osvanulo, neprijateljstvo je nastupilo. Vojnik  koji ne pripada ovom narodu svoje srce  predao je maloj zvezdi. Zvezda koja brani svoju domovinu progutala je ponos  u srce pustila zalutalog vojnika. Izmir je izgoreo rodila se Smirna. Grk je zavoleo Izmir, nudeći mu spas. Turkinja se  izgubila u Smirni  i prihvatila ključeve spasa.

Ne mogu puno toga, al još u pesmama sam kadar, Da skrojim svet po meri i u njemu budem vladar, I da osvojim te pesmom, to moj je pravi plan, S dve reči da prizovem sunce, kad budeš htela dan.   I sve svoje verne trupe, poslao bih u taj boj, Flotu specijalnih rima u

Морам да је будим да јутро не закасни и овај зимски дан, да је будим, јер проћи ће дан, не могу бити сам и будан без ње. Мора да се пробуди или ће ноћ овладати дуга и хладна. Можда се никад не пробуди и остане голо дрвеће на зими. Не пробуди ли се, јутро неће

1. poglavlje желим ти да свом срећом света обавијеш кофер пред полазак  широким осмехом упловиш у мирнију луку обасјан као месец у мојим очима  кад се обгрлим око твојих руку  желим ти највеликодушније сате  да те прате кроз душевна лутања  да ти убрзана срчана лупања само љубав изазива  чак и ако се тако некад не

    Никад нисмо сазнали  како су нас разбили, метеорe неправде на главу нам рушише И ето освануло је дана  кад опет порушише зидине и зграде па опет ставише човечанство у заграде. Jедном за свагда поставише тачку супериорност носи значку а лисице боле и пре него заките руку. Животариш јер си можда промашио струку. тако

Fališ mi. I više nego što misliš. Nedostaje mi ono višesatno dopisivanje s tobom, sve one poruke koje smo danonoćno razmenjivali. Sve to je puklo za jako kratko vreme, sve u šta smo verovali i polagali nade. Smejem se dok se sećam svega onoga što smo imali a plačem se dok zamišljam sve ono što

Марија, како у дебело ухо забости нежну реч, да чују они под земљом?    Годину дана нисам чуо звук звона,  телефон није звонио две дуге зиме.    Мама, твог сина нешто дивно боли.  Мама, запаљено му је срце и вене –  али у овом животу није тешко мрети.    

Залазиш у мисли ти, Живиш и из њих не излазиш. Једним се назива исток далеки И Сунца сјај, по јутру, тај се зна. Далеко у том стању на јави, Ноћ те узима на западу И моје је тело ујутру у потпуном распаду. Сан је осмишљени простор И када заврши се дан и падне ноћ, Једино