Увод у општу лингвистику ватре
…
Увод у општу лингвистику ватре
I или слово А
Дрхтим пред тобом
као да си сам Бог
а ниси
Заслепела те
подела на север и југ
тако да си се и сам поделио
на два неједнака дела
Неједнака
јер ниси имао угломере
крај себе
Били су у кутку
прах и ткиво
За онемеле прашина
Ипак морам да те имам
Морам јер ћеш да изгориш
ако те не будем
Дрхтала сам
јер си истинит
Сада дрхтим јер ниси
у преподневу
када су најснажније кише
и облаци који најављују
још кише
Природа је ужасна и ја сам са њом
Тако ми барем кажу
они са севера и југа
на почетку песме
Подељени
Лагала сам и веровала
у своје лажи
Истина је да не знам
на ком језику тебе говорим
Морам поново слова и бројеве
Све се помешало добило птице
На крају
само да не будем смешна
ипак сам била
најпрецизнији инструмент
Онај који би ти рекао
тачно где да станеш
да не умреш.
II или тумачење слова А // А као Апатија
Идеје ватре
преплавиле су човека
Ватра ће
само на специфичним
деловима света.
III или слово Н као нигредо / Ступањ који је ватра истина сопство
Била сам у подземљу
Две деценије
са смислом и без смисла
а већ орфејска литература и печат
на неумирућој а смртној
кожи од пера и никла
Престигла сам се
и не знам како даље
А решење једноставније
од саме природе једноставности
јер свакога покреће истина
Хтео он то или не
Истина која је и ватра
и хаос у ватри
Ништа и све
Морам да се пробудим
док још могу
Доћи ће време када нећу моћи
ни својом ни туђом вољом
Знам
али верујем и да не знам
Гледам ветар
Ветар ради најнесвеснији
од свих несвесних
Најмањи
као точак пре историје
Непостојећи
Властита хипотеза
о једином начину да се буде
Гледам ветар и ветар гледа мене
кроз мене
и не
Нисам била ни у каквом
подземљу
Подземље било је у мени
и даље је
јер одувек је ту
како бих иначе
и ватра и хаос и све
Питала сам истину
и рекла ми је
истину и пакао од истине
А привид је ступањ у познавању себе
Ја
Још се не поседујем
Још се нисам
Отела ме ватра и неће да пусти
Неће јер не може
Све се испреплитало
у међузависје и нужност
Отићи ће као што не оде
камен који је човек
и човек који је камен
Кожа моја од пера и никла
пробудила се
из себе устала
Сада ће дан
Сада
ће
дан
и ја ћу сигурно
Први део Опште лингвистике ватре // Мисао
Желиш истину
и хоћеш је као маглу
да ти расветли језик
у ноћи свих светих
Хоћеш а не знаш да је у теби
Тако се одлази
на друге стране сунца
Зашто идеш
када знаш
где ћеш стићи
Зашто ваздухом
када га немаш
a
немаш јер се осипа као слово
и одлази када си најсвеснији
Не дише се док си цео
Једино распукнути
знају тајне сакривене
у поезији и Богу
Немогуће тачне
као некада истина
и оно после ње што остане
ако успе да се уметне
у језик и ватру
Јер све се креће
и све повратно тече у себе
Не као вода
већ као идеја о води
Сети се
Једном си био река
Шта си видео
чуо осетио тражио
Шта те тражило
Видиш
смисао надолази у мислима
А мисао једино у језик
Како би другачије
знао да је мислиш
и да је кажеш
Други део Опште лингвистике ватре // Очекивање
Говорим
Истина
али како можеш
да знаш ко сам
када ти причам
иза реченог
испод слова и текста
Ту сам
Ту постоји моје име
Никаква тајна
енигма без кључаонице
Потруди се
јер видиш
да јесам много више
и много даље него што кажем
Говорим јер другачије
не можеш да поверујеш
да ме поверујеш
Исти смо
Исти
И ја седим погнута
над столом и папиром
Чекам
и покушавам да те решим
а решења на све стране
Само не знам
на коју да кренем
Где ти можеш бити
у којој прегради идеје о себи
Сачекај ме
Чујеш
Чујеш ли
како те ословљавам
очајно
Чујеш говорим
ту сам
Ту.
Трећи део Опште лингвистике ватре // Анархија
Издвајам се из себе
не да бих нестала
већ да бих видела
како нестајем
Све побуне
ништа су до
нова диктатура
старог ја
Ипак
неко мора да влада
А ко ће ако не онај
који се издвојио
из страсти и привида
безакоња
оне јесени
која руши човека
у инат лишћу
које би да пада
упркос ветру
и гравитацији
а не зна да је и такво
само део туђе воље
као ничије
Јер све
условљено је собом
истином
Покушала сам
да докажем
супротно
и успела
Сада сам страх и ветар
нематеријални хаос
у крви и свету
Ништа није обећано
осим сенке која једина
остане иста
Све остало кондензовано
Из мене облака
лучи се киша сипећа
која не зна како да стане
као да траје
одувек
А то је
само из левог угла
Остали навиру
и не могу да се наброје
Све их је више
Хтела сам да владам
Добила сам и власт
и своје потлачене
Све имам сада осим имена
и мало ткива као доказа
да ми још није потребно
опело о ватри
јер није угашена
упркос земљи од хлеба и соли
узалудној материји као праслици
човека и света
Хтела сам да се имам цела
Моје да буде само моје
Нисам знала
да све што јесте
и човек и прах
не издваја
нити може да буде издвојено
јер ништа и не траје
све само непрестано пролази
Има један закон
Кажу да је то време
Њиме не влада нико
осим оног који не зна
да не влада
Четврти део Опште лингвистике ватре // Значење
Укинула сам сенку
Стала испред ње са бакљом
лепом као лепа крв
Оном из мастила
што тече непрекидно
и неумируће кружно
Није хтела да послуша
када сам је упозоравала
из ноћи у дан
Није хтела или није знала да хоће
Неразговетна су та
именована ништавила
Пукотина у значењу особе
Целовита а бледа дефиниција
Сада не знам ни шта бих јој рекла
на властито укинуће и енклаву
а гризе ме говорни апарат
да јој кажем шта било
Али септембри су жути
и лињају се као увек
Људи израстају из својих паклова
ужарени и неспокојни
И потребно је
више од скупа гласова
да ме помири са собом
Кажем јој ипак
и кажем јој читава
Нећу да се правдам
мада ме све гони
У пустињи сунца
не могу да пронађем
органе своје истине
Не могу да се потврдим
Хтела сам само руком и језиком
али уз ветар
Разбуктале очи
не виде гиљотину испред себе
Све је то од ватре
Указује симптоматологија
записују стручњаци
на папирима кодове
Уносе ми се у лице
Хоће да прогледам
И хоћу
када часовник покаже
да је могуће
Да ли сте лекари
играли некада жмурке
Заборавила сам правила
Jесам ли победила
ако ме годинама тражи
и не може да пронађе
мене ни као дете ни као мајку
У почетку знала сам шта радим
Сада не знам
Шта кажу шифре
Пети и последњи део Опште лингвистике ватре // Истина
Све сам што јесте и није
Из призме човек који пламти
да ме докаже
Док се ја доказујем сама
временом и начином времена
Као целина када се суноврати
у своје делове
Доба је препознавања
и твоји сегменти проговарају те
Куцају ти
Отвори врата или се прави мртав
На теби је
Хтео си са ватром
Јеси ли се уплашио
када је узвратила реч
Ћутиш
и у себи и ван себе
Тишина си
Ни ропац не чује се
Ни ропац
Али да постојиш
већ те је одао
твој језик
Одсуство говора
као неизмерно болан говор
од неповерења
Одао те
Плашиш се дијалога
док у сну плешеш
са демонима
Дневним илузијама испунио си дан
Не
Није те страх ватре
Страх те је истине коју доноси ватра
А она не мари
Страх је препрека
у успостављању себе
Нагон и илузија
да се не буде
Страх је рођење привида
А привид –
да те је страх
Не чак није ни то
Већ ниси спреман да чујеш
шта имаш ти да кажеш себи.
