Аналитика
…
АНАЛИТИКА
која каже следеће
Послушај себе.
Шта имаш да кажеш
и када имаш да кажеш.
Одреди се према свим категоријама.
Тако си у потпуности свој.
Тако се и проналазиш у свету
који само јесте, и ништа друго.
Свет који није и јесте, истовремено,
очекује жртву односно одабир.
Путем одабира управо се омогућује
свет који јесте и негира свет који није.
Одабир је жртва како се једна реалност
жртвује за другу.
Једна престаје да би друга постала.
А жртва је говор,
како се ради о свету тишине.
Тишине бремените значењем.
Ради се о свету тишине
јер тишина претходи говору.
Тишина је прапочетак говора
и тиме његово истинско порекло
које може да се саопшти
искључиво путем симбола.
Другачије би се негирало.
Само значење постоји независно од говора.
Само значење не подразумева изговореност.
Значење представља
свеукупност категорија
односно одредница.
Свет који јесте има значење света који јесте.
Свет који није има значење света који није.
Значење је садржано
унутар онога коме се значење и даје.
Стога је тишина уистину бременита.
Тишина је свеукупност значења.
А знак јесте корен и срж
препознавања субјекта и објекта.
Знак је реченични предикат,
који омогућује транзицију
и успоставља однос.
Слово је знак, како говор
поседује одређено значење.
А о словима је реч,
јер се говором и споразумевамо.
Слово повезује.
Низањем слова у речи и реченице,
однос се одржава и продубљује.
Тако се формира смисао,
који постоји једино
у домену значења.
Говор је само вид
формирања значења.
Знак јесте симбол преведен на језик човека.
Спознати део стварности
носи моје име.
Јер ја сам га стоворила.
Из мене је он.
Аналитика је начин на који сажимам
сазнања и искуства у једну целину
а та целина сам ја.
Аналитика није анализа
већ каналисање ватре
у смисао и истину.
Начин отелотворења.
Апсурд.
Једино путем апсурда ја као човек
могу да постојим.
Из тишине је проистекао мој говор
и у тишину се враћа,
али не ону почетну,
већ у спознату тишину.
Спозната тишина јесте тишина
која је омогућила
постојање наредног говора.
Сваком наредном говору
претходи тишина.
Тишина је окосница и темељ аналитике
као начина отелотворења човека.
Јер путем говора човек формира себе,
а путем тишине човек формира значење.
Аналитика јесте
истовремено постајање
и препознавање постајања
или унутар себе или ван себе.
Ја могу да постојим
али не морам нужно
и да спознам
властито постојање.
Ја могу да постојим
и могу да спознам
властито постојање.
Такав живот се назива стваралачким.
Човек не мора да ствара
нужно у појединачности.
Стварање у домену апсолутног
јесте апсолутно стварање
и као такво не може бити
нити поништено нити оповргнуто.
Једном створени део апсолутног,
остаје створени део апсолутног.
Апсолутност према томе,
нема властите границе
нити може да их има.
Ко је одредио границе апсолутном,
одредио је границе себи самом
у домену апсолутног.
Предуслов апсолутног стварања
јесте спознаја о говору и тишини
као нужности појединачног стварања.
Спознаја другог предуслова јесте
сама спознаја о могућности другог предуслова,
односно спознаја о постојању спознаје
и саме могућности спознавања.
Други предуслов апсолутног стварања следи
након укидања властите апослутне реалности,
односно спознаје исте (превод у појединачност).
Други предуслов је, на тај начин,
непостојање апсолута.
Када се апослутна реалност
у потпуности преведе
у појединачну реалност,
настаје нова форма апсолута,
како апсолут мора да постоји,
уколико појединачност постоји.
Тако се шире границе појединачног
односно човекове свести.
Апсолут се превођењем укида.
Али апсолут је апсурдан
те превођењем и настаје.
Не исти, него апсолутнији.
Непрекидним преводом
непрекидно настаје
апсолутна реалност
док се не дође до границе спознаје.
А граница спознаје
и постоји и не постоји
како је апсурдног порекла.
Стваралаштво, стога увек постоји
као могућност јер увек постоји део апсолута
који може бити спознат.
Постоји више типова стваралаштва.
Највиши тип стваралаштва
јесте стварање апсолута.
Док је апсолута,
биће и стваралаштва.
Човек је током времена све ближи себи
и уједно све даљи од себе.
Дакле, коначност је
у властитој бесконачности.
Материјализовање је уједно и највиши
и најнижи тип стваралаштва.
Највиши јер се тешко постиже
а најнижи јер се ради
о најнижем нивоу постојања.
Идем путем аналитике.
Не знам где ће да ме одведе.
И знам.
јер стварам
Отварање капије
и њено
затварање
