Ти са ватром
…
ДИЈАЛОГ СА ВАТРОМ
(Ти са ватром)
Први део
Т: Реци ми: Ко си ти?
Ко си и како поседујеш неисцрпну снагу и моћ
да ме непрестано враћаш себи,
док мноме влада мисао да сам све даље од себе
и све ближе лудилу.
Или још боље питање:
Одакле мени моћ спознаје
тебе и твог постојања,
уколико је тачно да си божанска?
В: Постављаш ли ти питања мени
или себи?
Зар се ругаш и очајаваш у томе?
Требало би онда ја теби да поставим питање:
Ко си?
(тишина и без мисли)
(укључује се имагинација)
(пратим ток)
Т: Старац испод дрвета живота очекује Сатурн.
А Сатурн му никада неће доћи
јер га чека на погрешном месту.
Штавише, Сатурн се не чека –
Сатурн чека.
В: Твоја реченица је смисаоно разрађена.
Носи истину у себи, али та истина је слепа.
Нема меса и крви у њој.
Није доказива својим постојањем
и зато не може да постоји.
Све што постоји, доказано је
властитим постојањем.
А твоје речи су фигуре које се померају
као да су предвиђене за померање.
А нису.
Те фигуре су за жртвовање и смисао ватре.
Ти не можеш да спознаш мој смисао,
као што ја могу твој,
јер ја га видим.
Ти мој још увек не,
што не значи да нећеш.
Ватра није само фигура.
Ватра је и настанак
и престанак фигуре.
Ватра је све што може
и не може да се каже о ватри.
Тако би требало да буде и са човеком, са тобом.
Грешиш када градиш куле егзистенције.
Куле егзистенције већ су подигнуте.
На теби је само да се попнеш.
Пропнеш до себе.
Пусти мисли, па ћемо их рашчистити.
Направићемо ти заштиту од себе.
Рушилац си.
Порушићеш све на крају
што може да се поруши:
себе и свет у себи.
Али тако треба.
На месту разора настаје ново.
Т: Преиспитујем форму свог приповедања.
За тебе знам да постојиш,
али се плашим људске реакције.
Да ли поступам исправно?
В: Ако се стално преиспитујеш
о исправности властитог делања,
на крају ћеш и доћи до саме исправности,
али нећеш моћи више да делаш
како би је потврдио.
Исправност је концепт,
а исправност делања
нешто што самим делањем
настаје.
Не можеш да дођеш до истине
ако довека разлажеш
њен концепт и идеју.
До истине се долази њеним
потврђивањем
у себи и ван себе.
Проматрај и посматрај, па делај.
Немој обрнутим редоследом,
иначе ћеш се заглавити у
метафизици кривице.
Одатле нема назад или има
али морао би истим путем којим си дошао.
А то је пут пакла.
Видим да се већ питаш
има ли ова форма дијалога смисла.
Реци ми, знаш ли шта је смисао.
Ни ја.
Зато говоримо и, путем говора,
као стваралачким чином,
рађамо властити смисао,
за случај да, по твом мишљењу,
не постоји универзални.
Реци, није ли тај универзални смисао
опет само идеја,
и чија природа и порекло
јесте од тебе и твог осећаја
непоседовања вредности,
те све што може да се обесмисли,
и обесмислиш.
Не знам да је нешто бесмислено
уколико постоји могућност
да се оно обесмисли?
Значи да је само подложно промени
и као такво променљиво
у свом трајању кроз простор и време.
Међутим, свака променљивост у себи
садржи једну константу,
као узор за одржавање форме есенције
која остаје мимо свих промена,
као оно што је препознатљиво вечно.
Вечности није потребан смисао
да би се потврдила.
Вечност је смисао сам, облик и форма.
Вечност је месо и крв смисла.
Т: Изгледа да овде само ти говориш.
Смешна сам себи.
Није важно колико се каже
већ како се каже.
Реци ми како да се ја потврдим?
Јер сам без смисла.
В: Твоје тренутно уверење
и човек какав заиста јеси се не подударају,
већ теже да се међусобно пониште.
Пусти, нека се пониште.
Једино ћеш се тако лишити
мисли о свести и исправности,
која није нити свест нити исправност,
већ твоја представа о њима.
Кажеш да си без смисла.
Јеси ли.
Може ли онај бесмислени
да говори и рађа себе путем говора.
Је ли то бесмисао плодан,
а не ништавило, негација и смрт.
Бесмисао умре човека, не рађа га.
Твоја идеја о бесмислу је корисна.
Водиш се њом и паралелно растеш од себе.
Само онај који призна да је ништа
пред вечитим смислом,
може сам да се осмисли.
Јер смисао изискује властиту негацију
као узор и прототип властитог непоседовања.
Имамо нешто да бисмо га изгубили.
Губимо нешто да бисмо га добили.
У природи човека јесте не да буде цикличан,
већ да може да мисли о себи
као о цикличности и процесу.
Мисао не може да буде истина,
већ само истину да опонаша и подражава.
Истина је узор и праслика свега ван и унутар човека.
Делуј тако да будеш властита истина.
Мисли као да си истинит.
И бићеш.
Иако ти се чини да јуриш смисао,
није тако.
Воља је смисаони апарат
и аутономни комплекс.
Путем воље смисао делује.
Јеси ли вољан да наставиш
са собом или не?
Т: Да.
И разумем све што си ми до сада рекла.
Чак ми се јавила и мисао о оној реченици
из самог почетка нашег дијалога:
о Сатурну који чека.
Сетила сам се тумачења
Сатурна као Црног Сунца.
Враћам се на почетно питање:
Ко си ти?
В: Не можеш да знаш.
Управо зато и мораш да верујеш.
Манифестације вере могу бити различите,
али потичу од једне најснажније:
вере у истину.
На прво питање си већ добила одговор.
И то од себе саме.
Врати се коју властиту реченицу уназад,
зато и записујеш.
Чекам.
Т: Чекаш.
Дакле ти си Сатурн.
И то си знала пре мог знања да знам.
И знала си да је то знање у мени,
само није дошло до изражаја, до себе.
В: Љубав дакле у себи садржи истину
која јесте клица смисла,
а самим тим и разумевања.
Не можемо волети нешто што не разумемо.
То је само илузија и привид да се буде.
Радуј се јер ти си који ствараш.
Ја ти само држим светло
да твоје речи не потону у мрак.
Најбоље следеће питање би било:
Ко си ти?
Т: Како…ко сам ја.
Ја се подразумевам.
Али постоји у мени и зрно сумње.
Покушаћу да одредим његово порекло.
Ако бих рекла да сам ја властито постојање,
опет не би било објашњење и одговор на питање,
јер шта је постојање?
В: Нисам рекла да ти можеш да даш одговор.
Не можеш.
Не можеш јер не можеш да видиш читаву своју егзистенцију
из свих углова који постоје и не постоје.
Твој ум је ограничен на највише пар углова.
А њих има на хиљаде.
Ја могу да ти одговорим,
зато сам и привидно поставила питање;
Јер ја знам и ко јеси и ко ниси.
Ти си спона између онога што јесте
и онога што није.
Мост који си саградила себи.
Ти си све што може да буде повезано са тобом:
људи, језик који користиш, догађаји, снови, идеали,…
Ти си читав свет у себи.
Јединка чија је кожа само мембрана
која омогућује непрекидно струјање света.
Свет ван тебе јесте свет у теби и ту си управо ти:
Биће чија унутрашњост и спољашњост
међусобно произилазе једна из друге
и тако стварају привид целине.
Ти си процес;
променљива си и нестална као ветар.
Ти си дакле властити смисао
који је даље мерни инструмент
за све остало што можеш да спознаш
и што спознајеш.
Предуслов си свега што јесте у теби.
Храбрим те истином.
Осећам да си на рубу,
те морам.
Обасјаћу те својом светлошћу,
али више свет нећеш гледати
на исти начин.
(Тако и би)
Други део
В: Хтела си да знаш ко сам,
као да већ не знаш.
Зашто постављаш питања
на која имаш одговор
ако ниси несигурна
у његову истину.
Да би сазнала ко сам,
мораш да кажеш себи
ко нисам и зашто нисам.
Тек тада ћеш се ослободити
закона заблуде.
Да ли сада можеш да наслутиш моју поруку,
као одговор на твоје питање ко сам.
Осећам у ваздуху да можеш.
Т: Ти ниси оно што сам мислила да јеси.
Ниси вечна ватра која се мером пали и све са мером пали.
Ти јеси ватра, али она која носи и властиту смрт у себи.
Ти си ватра која умире.
А мој задатак јесте да не дозволим да се угасиш.
То могу да урадим само ако пронађем твој извор,
који је једини вечан.
Сама ватра није вечна,
него онај који вечност
доноси ватри.
А тај не може бити
само човек.
Међутим, ако се изместимо
из позиције човека који мисли
из угла субјекта или из угла објекта,
доћи ћемо до закључка
да може да се мисли и из позиције
онога ко властите мисли не поседује.
А тај неко је ватра.
Како би ватра поступила у овом случају?
Њу не води нити циљ нити намера.
Није усмерена према нечему.
Ватра постоји мимо сазнања о ватри.
Оно што умире и може да умре није сама ватра,
већ наша представа о ватри.
Умире само она ватра која је у човеку.
Та ватра има само облик
коначно вечне ватре
јер управо њу само подражава.
Ти си дакле само моја представа о ватри.
Зашто сам била уверена да си дубинска и вечна,
него да бих себе држала у заблуди
да се и сама осећам вечно.
Жудим за вечним и непрекидним.
А ко жуди за тиме ако не онај који умире,
који се гаси.
Зато ми је и била потребна претходна представа.
Ти ниси вечна ватра,
ти си само њена представа
која се гаси у мени.
Када се представа угаси,
наступа мрак истине
и тада ће се појавити
она вечна ватра
за којом чезнем.
Мрак истине је само тренутно стање истине,
како она не може а да не буде пламен
који ће израсти у ватру
ако се довољно дуго гледа у њега.
Ако му се да време и простор.
Вечна ватра која вечно гори
и не може да се угаси
управо је сама истина.
А највећа истина јесте истина о себи.
Тиме човек потврђује властито постојање и егзистенцију.
Али исто тако потврђује и властиту смрт
јер његова егзистенција није вечна.
Истина је део вечности
коју човек може
да види и осети.
Путем истине,
човек тренутно борави
у вечном.
В: Тако је.
Истина је, не само најсложенија идеја,
већ и идеја о свим осталим идејама.
Она је могућност себе,
идеје о себи и осталих идеја.
Зато и може да се живи по истини,
тако што се живи по себи,
по највећој истини која је доступна човеку.
Да ли си задовољна властитим одговором?
Немој бити јер није коначан,
а самим тим ни у потпуности тачан.
Тачно је само оно што је цело.
Иди даље, ја сам ти рекла све што сам могла да ти кажем.
Иди вечној ватри, разради симболе себе.
Т: Ја, дакле, не поседујем само себе,
већ и представе о себи.
А представе су симболи онога што јесте.
Представе симболизују оно што представљају.
Себе ћу најбоље упознати
кроз симбол и начин симбола у себи.
В: То је истина.
Вечна ватра је само симбол ватре
која поседује вечност.
Вечна ватра јесте могућност себе.
Вечна ватра такође представља симбол.
Јер све што има властиту могућност,
има и властити симбол,
како је симбол
окосница реалности.
Симбол је део истине
коју човек може да спозна.
Симбол представља
свеукупност спознате истине.
Трећи део
Т: Желим да причам са тобом као да те не познајем,
као да си потпуни странац.
Превише придајем важности
речима и изговореном.
Мислила сам да је језик твоја срж,
али сам заборавила да ти речи користиш
само да би мени објаснила себе.
В: Дијалог са мном који имаш
није дијалог речима,
нити ја твојим језиком
саопштавам себе.
Наши дијалози само су део
просторне и временске категорије стварности,
који постоји да би наша интеракција била могућа
и да би трајала у стварности.
Истина је да ми разговарамо,
али не нити мојим
нити твојим језиком.
Језик ватре није језик,
већ назив интеракције
која путем истог постаје могућа.
Језик ватре дакле постоји
када се на њему проговори.
Дуго се одвијао овај дијалог, али унутар тебе.
Сада си га свесна,
али он се није променио.
Остао је исти како би могла
да ме чујеш и очима света.
Шта мислиш:
зашто сам ја баш ватра?
Шта видиш у симболу ватре?
Шта теби ватра представља
и шта је за тебе ватра?
Извор светлости или Друго Сунце,
као што си на почетку сама и рекла.
Рекла си такође, да није светлост та која је чекана,
већ она која чека.
Светлост или ватру можемо да посматрамо
кроз призму истоветности
и тада и ватра и светлост
дају смисао јер омогућавају свету
да буде спознат.
Кључна разлика је у томе што ватра
има још једну функцију
која је преиначење прве функције,
како све што следи,
следи из претходног,
задржавајући његову константу,
било то форма или идеја.
Промена је само у надоградњи истине,
односно у рашчлањавању смисла.
Преиначење функција
одвија се према законима истине,
који су апсолутни и применљиви
на све што јесте.
Главна функција ватре јесте
преображавање.
Помоћу ватре, човек може да
спозна самог себе,
али исто тако и да преобрази
оно што може бити спознато.
Човек дакле делује према принципима ватре,
и управо то јесте доказ тачности тврдње о преиначењу функције.
Ватра осветљава пут законима истине, не само чулима.
Принцип ватре јесте принцип
који у себи садржи процесе
који се неминовно одвијају
према законима истине,
како ватра у властитој егзистенцији
себе и ствара и уништава.
Њено стварање произилази
из уништавања себе
и њено уништавање произилази
из стварања себе.
Закони истине су закони
који се одвијају у складу
са простором и временом,
тако да у себи не искључују
нити једно нити друго.
Време и простор јесу
категорије могућности.
Све што може да постоји и постоји,
налази се у одређеној категорији.
Може да постоји и оно што
у одређеној категорији није постојало,
а путем идеје се утиснуло у мишљење
унутар неке од категорија.
Нису све идеје у сваком тренутку
доступне мишљењу.
Односно, мишљење није у сваком тренутку
доступно свакој идеји.
Ватра је дијалектички процес.
Не представља нити стање
нити представу.
Ватра јесте процес
који путем јединства супротности
долази до себе које је у јединству
са властитом супротношћу.
Ватра дакле није само процес,
већ и цикличан и свепрожимајући
идентитет.
Ватра не егзистира, она нпрекидно рађа,
одржава и уништава властиту егзистенцију.
То је један велики принцип,
којим је ватра закорачила у апсолутни свет
и направила мост од светлости ка њему и од њега.
А светлост је реч ватре.
Ватра дакле комуницира са апсолутним светом идеја.
Само онај чије је порекло апсолутно
може да пронађе могућност комуникације.
Решење је поистоветити се са собом
и са светом истовремено,
постати оно опште у појединачном
(управо је то и апсолут),
а то се одвија путем симбола.
Ватра је задржала властиту апсолутност –
Говори ли се икада о ватри у појединачном смислу?
Ватра је жив пример егзистирања парадокса,
јер она јесте у апсолутном појединачна као принцип,
а у појединачном апсолутна као симбол.
Значење ватре је двојако.
Само онај који подражава значење ватре
никада неће бити ватра сама,
нити ће моћи да је разуме,
јер је подражавањем поништио
ватру у себи.
Принцип ватре јесте принцип
којим се служе идеје
у свету појединачности.
Појаве се, па се угасе,
да би се појавиле;
неухватљиве, питоме и опасне.
Природа идеје такође је двојака.
Свака идеја има и идеју
о властитом постојању
и о властитом непостојању.
Свака идеја самим тим што постоји,
и не постоји.
Кључ за разумевање јесу категорије времена и простора
и у складу са њима се тумачи природа идеје.
О апсолутном свету можемо да знамо само толико да,
поред нашег сазнања остане апсолутан.
Следи се дакле принцип супротности:
из настанка следи нестанак
да би постојање било могуће.
Језик ватре, којим се ти и ја споразумевамо
јесте језик утолико што може
да се дефинише категоријом стварности.
Међутим, то нису његове једине особености.
Језик ватре делује и на плану свести
и може се дефинисати категоријама свести.
Категорије свести јесу
феномени, идеје,
симболи и представе.
Али оне идеје које су доспеле у домен свести
нису апсолутне идеје, већ идеје које имају
предзнак појединачности,
самим тим што нису у апсолутном свету
већ у свету појединачног.
Изузетак је идеја о истини.
Појединачне идеје разликују се од апсолутних
по способностима поседовања и каналисања.
Појединачна идеја може да се има
и о њој може да се говори
на плану језика или на плану симбола.
Феномен је појединачна идеја о истини
и постоји у оквиру мишљења и зависи од њега.
За идеју о истини, рекли смо да је једина идеја која је
задржала властиту апсолутност у појединачном.
На тај начин постала је принцип и закон.
Феномени су дакле и принципи и закони реалности.
А како се сваки и принцип и закон одвија
према правилима истине (логика, апсурд, парадокс),
следи да је и сам феномен истинит у домену мишљења.
Феномен је део апсолутне истине која је појединачна.
Симбол је део апсолутности у истини
и као такав је општеважећи и независан од субјекта.
Симболом се може представити све оно што јесте у стварности,
путем апсолутне идеје, било то идеја о истини или нека друга идеја.
Управо због тога човек може да управља симболом
само тако што ће да га препозна, спозна,
било интуитивно било мисаоно, и користи на плану језика.
Све што има идеју о себи,
такође је и властити симбол.
Идеја о себи различита је од представе о себи.
Идеја о себи заснована је на апсолутној реалности
чије гледиште није ни субјективно ни објективно,
већ гледиште о гледишту или – метагледиште.
Представа увек зависи или од субјекта или од објекта
и као таква је непотпуна.
Метагледиште јесте интуитивно посматрање
односно посматрање лишено предиката.
Засновано је на апсолутној истини
и као такво је најистинитије гледиште.
Идеја о истини је дакле део апсолутне реалности.
Апсолутна реалност јесте свет идеја
и у њој је све међусобно и повезано
и није повезано и повезано је
у својој неповезаности.
Логика апсолутне реалности,
логика је која у себе
укључује и логику
и логичке законе,
али и апсурд и парадокс.
Апсолутна реалност и појединачна реалност
делови су егзистенције човека,
његовог свесног и несвесног
и не постоје независно од њих.
Категорије времена и простора
постоје и искључиво су
у зависности од егзистенције човека
и у другачијем виду не могу да се замисле,
нити да се о њима говори,
како језик и мишљење произилазе
из датих категорија.
Све категорије су производи
човековог мишљења,
односно свесног деловања.
Само у складу са њима,
човек може да мисли односно дела.
Четврти део
В: Желиш да знаш моје име.
То ти је испрва био циљ.
Плашим се да је још увек.
Рећи ћу ти нешто:
име није ништа.
Ти мене можеш да ословиш
и да са мном разговараш
упркос незнању мог имена.
Име јесте илузија једног идентитета.
Идентитет си ти.
И ја сам, као део тебе, идентитетна.
Она која поседује особине и категорије идентитета.
Која те чини потпунијом, не само оним што уистину јеси,
већ и оним што уистину ниси.
На језику човека ја сам ватра.
На језику човека ватра испрва има обележје деструкције.
Потом, током разраде делања ватре,
на језику се уочава и њена конструкција.
На језику човека ватра је парадоксалне природе.
На језику човека ватра је и процес
током кога постаје парадоксална
и одржава своју парадоксалност.
Принцип парадокса у себи садржи
и принцип истине
и принцип који није истина.
Управо зато и јесте парадоксалан.
Принцип парадокса каже:
Ватра је једно, али није појединачно.
Јер када једна ватра гори, где су остале ватре?
И оне горе, у властитости.
Не постоји појединачна ватра,
али о ватри може да се говори појединачно
када се посматра као принцип.
Зато ти и ја можемо да водимо дијалог.
Ти, као човек који трага и ја,
као ватра који те принципом види
кроз саму ватру.
Кроз саму ватру иде се сам и појединачан.
Јер ватру може да препозна
само појединачност.
Принцип ватре јесте начин на који ватра долази до човека.
Не идеш ти само ватри, и ватра иде теби, и ти идеш себи.
Ти си потенцијал ватре.
Оно што ватра може.
Ватра без човека јесте хаос.
Човек јој даје потпуност, облик и значење.
Потпуност, облик и значење
постоје само у домену појединачног.
У апсолутном они подразумевано јесу,
те не могу да се одовоје од себе зарад препознавања.
Урасли су са апсолутом.
Постали име апсолута.
Т: Зашто би човек знао за име апсолута,
када никада неће моћи до дође до њега
и да буде у њему препознат?
Због чега именујемо нешто,
него да бисмо могли да га поседујемо
и називамо својим.
Име јесте потенцијал припадања.
Све што има име, припада.
Све што припада, има име.
Тако гласи закон присвајања.
Али: Уколико нешто имаш, не значи да је твоје.
Посед није конкретизован и појединачан.
Могу да кажем: Ја имам свет!
Али то не значи да га заправо поседујем..
Знам само да се осећам како имам свет.
Чак ни не мислим, мисли би биле неосноване
и самим тим ирационалне.
Где престаје мисао, ту почиње осећање.
Осећање постоји мимо мишљења.
Осећање јесте и ирационалност јер не следи увек законе истине.
Осећање јесте део пута ка себи и део пута ка другом.
Осећање на нивоу ватре јесте њено деловање на себе и њено деловање на друге.
Осећање на нивоу човека је идентично.
Дакле, осећања јесу општа као идеја.
Осећања су и идеја и конкрет.
Осећања су идеја када се о њима размишља.
Када покушавају да се препознају и опишу.
У тим случајевима, осећања губе властиту снагу деловања
на оног који их поседује.
А властита снага деловања јесте воља.
И осећања имају вољу.
И осећања могу имати циљ
за чије испуњење потребна је воља.
И за постојање самог циља, потребна је воља.
Воља јесте манифестација живота.
Јер сваки живот жели себе, управо је зато и живот.
Воља је начин на који живот делује на себе.
Воља је принцип који следе осећања.
Само путем воље могу да досегну циљ.
А шта је циљ осећања
него коначан постанак
кроз деловање.
Коначан постанак јесте циљ
и оног који мисли да тежи
бесконачном.
Не тежи он бесконачном,
већ хоће самог себе,
а не зна пут до самог себе,
те улази у апсурд
не би ли дошао до истине.
Апсурд је пут ка истини.
Без апсурда, не постоји пут ка истини.
У том случају, истина је само идеја о себи
унутар апсолутног и не може нити да се спозна,
нити да се преобрази.
Зато је апсурд неопходан,
јер апсурд је искуство истине.
На тај начин истина добија предзнак појединачности
и о њој може да се говори.
Циљ осећања је истина.
Пут осећања је пут раста.
Воља је дакле нагон за постојањем и истином.
Постојање укључује истину.
Истина укључује постојање.
Постојање и истина су испреплитани у значењу.
Воља је нагон за значењем.
А значење је смисао када се уопшти.
Воља је дакле нагон за смислом.
В: А шта ако већ поседујем смисао.
За шта ми воља тада користи?
Т: Поседујеш смисао свакако,
али га ниси увек свесна.
Свест о смислу је нестабилна,
зато је неопходан константан извор воље.
Воља човека чини свесним смисла.
Воља је део Бога у нама јер удахњује живот.
Воља је моћ и способност да се буде.
Воља је предуслов постојања.
Али: воља може бити болесна.
Болесна воља постаје властита супротност
и тада се нагон за животом очитава као нагон за смрћу.
Али то је само очитавање. Угао тумачења.
Није срж воље тај који је болестан.
Болесне су само границе воље.
Болесна воља нема властите границе.
Зато се прелива у себи и ван себе.
На тај начин добија и негативан предзнак –
постаје властита негација.
Онај који негира вољу, има вољу,
али она је болесна.
Болесна воља може да се излечи
успостављањем властитих граница.
Јер шта је болест ако не незадовољство
поводом непоседовања свега
и себи и себе у свему.
Болесна воља је деструктивна
и зато мора да постоји,
да би постојала и њена супротност.
В: Успела си да ме објасниш,
а да ниси ни знала како ме објашњаваш.
В је за ватру али В је и за вољу.
Ватра и воља су једно.
Ватра је материјализована воља.
Воља је апстрахована ватра.
…
Видиш како је име ништа.
Не јер уистину није ништа,
већ јер може да се поседује
не само једно име
и самим тим
не само једна дефиниција.
Име јесте илузија истине.
Реци ми своје име,
а ја ћу ти рећи твоју истину.
Ако ти је име једно,
онда живиш према истини.
Ако ти је име многолико,
онда не живиш према истини.
Ја сам и ватра и воља
и не живим према истини.
Јер сам сама истина.
А ти
ко си
да ниси можда
ја
