Степеништа истине
…
СТЕПЕНИШТА ИСТИНЕ
Први ступањ // Монолит
Почела си као игра
на живо и мртво
Случајно
Почела си као сенка
и време од сенке
својом руком
Не иди на скривене стране Сунца
Тамо су они опасни опасани
жичаном реком
оном која све утапа и гаси
Немој јер ћеш да се угасиш
не бих те препознао такву
Јурио бих и проклињао бога
Када си једном почела
ниси престајала да почињеш
свака ватра твоја је била
свака земља била је твоја
А ја нисам ништа
Са материјом
давно сам раскрстио нити
распертлао вене
Сада сам нико
онај који иде од себе
и не може да се стигне
А ти
Смејеш се хировито
Појављујеш се као истина
и у редовима и између редова
Бестидно
истина си и монолит
а ја никада и ништа
Кажеш ми да станем успорим
Превише сам се разлетео
а камен сам
а камен
сам
Нећу ја
Само тако кажем
као што се светлост
она жичана
утапа у рекама властитости
тако ја са словима
Хоћу их а не могу
Не могу док не преплавим
од сенке и болести од времена и себе
јер свако је време погашено у теби
узвишеној и паганској истини
Шта ћу
Рекао сам ти немој тамо
где се гасиш
а ти луда
а ти луда
Сада си као ја
Исти
епизодни и своји
у позоришту
оном што мора маску
па се не зна
да ли је живо или мртво
Увод у други ступањ//Како да се побегне од истине
Ветар, восак и Вавилон
Пуцам увис на страх и јесен
Пуцам снажно и магловито
као восак што капље
Док јесен још није
Уплашила се мене
ловца на незапочето
А могла сам
и на вавилонске куле тако
Не би се догодиле
Речи најтеже сетиле се не би
А ја луда
луда као што нисам
пуцам на демона оног мог
Увис
Није од пакла тај
већ од звезде једине праве
што доноси дан и ноћ
Увис и пуцам и растем
а како другачије
да побегнем од земље
која ми ноге
која ме хоће
Други ступањ // Искра
I
Нисам говорила
много о њој
Бедна сам и безазлена
па не смем
Као што сан не сме на очи
умирућем
Овај га чека отровом и медом
да га превари укине
Смрт то врло добро зна
Не долази
док се не заборави
а људи смо и то хоће
Искра баш тако
мисли о мени
Страх је каже
По томе смо искро једнаки
Него
II
Мало ближе//празније мало//а ужарено
и моје две и по руке
обгрлиле би свет да могу
Мада све гледају
презриво и облачно
као онај на грани
што не падне никад
када се зањише
па се смеје и себи и свима
Тихо
да га птице не открију
када већ човек мора
Порекло руку мојих
управо је од њега
тог свенулог који не зна
како да сиђе са проклете висине
те пада у себе
У себе јер ту зна се ко је ко
и шта је шта
Никаква метафизика
потребна није
а ни бог искрена да будем
Ту
Ту је најопасније да се дише
поред оног који
поништава ваздух
ни за шта
Страшно и чудно
Питам се шта ће мени
та половина
када и са стварном
не знам да се носим
него хипнотишем очи
да гледају у небо и цвеће
оно живахно и лепо
Док крв и ткиво ужасавају се
Хоће напоље
На врата улазна да изађу
Не дам
Гледам своје руке
кроз облак и презир
Оне исто гледају мене
Питам се
ко је овде луд
Шта када премостим провалију // Шта ако умрем пре изговореног // Одбројавање може да почне // Неизвесност
Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила. Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила. Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила. Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила. Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила. Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила. Ступњеви у тумачењу смисла, поезије и истине само су тачке до којих се биће надоградило, жеља утихнула и ватра се поново упалила.
// Реци ми који је ступањ следећи
или који није
