//О елементарној поезији, два
…
// О елементарној поезији, два
Ко желиш да будеш.
Дајем ти прилику да бираш.
Али не и слободу.
Слобода је условљена словом,
знаком и истином.
Слобода је условљена тобом.
Дајем ти стога прилику
да одабереш верзију себе.
Ко ћеш да будеш
У овој представи,
сви смо глумци.
И ја сам, али са друге стране
написаног.
Говорим ти, помоћу слова
саопштавам властите симболе.
Дајем ти своју вечност,
да је прихватиш и наставиш.
Другачије није.
Буди ја
Тако смо једнаки.
И дијалог ће се лакше
успоставити.
Стани испред
свог одраза и сенке
и реци ми шта видиш.
,,Видим небо како се склапа
испод мојих ногу.
Видим ватру изнад себе.
Топла је и хоће ме.
Земља у овом
парадоксу времена
не постоји
како је земља
манифестација појединачног;
а појединачно се на језику ватре
не појављује
јер за њега не постоје речи
осим речи ,,појединачност’’,
као што на језику човека
не постоји смисао
ван језика човека.
На језику ватре смисао не мора
да се саопштава,
како језик ватре
борави тамо
где се подразумева.
Смисао је апсурд преведен у појединачност.
Апсурдно порекло јесте
и идеја о пореклу.
Како идеје човек
не може да преображава,
она остаје изворна.
Апсурд је и стање и процес.
Стање јер одражава
категорије апсолута,
а процес јер је непрекидно
у свом саопштавању
и несаопштавању
себе свету.
Свекупност апсолутног
и појединачног света
или реалности јесте
метареалност:
реалност са рефлексијом о себи.
Постоји и реалност
без рефлексије о себи
јер свака могућност
укључује и наличје могућности
односно немогућност.
Таква реалност је материјални свет
или материја.
О њој све што може да се каже,
већ је речено,
како материја саму себе проговара
и говори из себе и из свог деловања
и интеракцијама са материјом
ван или унутар себе.
Апсурд је највиша истина
јер постоји у све три реалности:
апсолутној,
појединачној (метареалности)
и материјалној,
односно у свакој се појављује
њена манифестација.
Стога је ватра принцип
којим је успостављена комуникација
између различитих реалности.
Непрекидна је како гласник
не сме да зависи од временских категорија,
иначе је смртан и самим тим није гласник.
Јер и он је један и непролазан,
принцип по коме се све што се одвија,
одвија и све што се не одвија, не одвија.
Оно што је за апсолут апсурд,
за појединачног смисао,
за материјалног јесте сама истина.
Апсурд и смисао су
преображавање истине
Истина је властита манифестација.
Оно што јесте је оно што јесте
и никако другачије.
Апсолут је апсурдан јер себе
и саопштава и не саопштава
и не саопштава у саопштавању.
Саопштен је
иако није било могуће
да буде саопштен.
Смисао је стога
апсурд лишен немогућности.
Истина је смисао лишен
и могућности и немогућности.
Истина је нужност.
Зато те и саопштавам.
Путем ватре
стижем до хаоса
Оног мог
