Монолог са ватром
…
МОНОЛОГ СА ВАТРОМ
(Предуслов Дијалога за ватром)
// О елементарној поезији
Ко си
И зашто када на четири стране
твоје име не може да се изговори.
Не може јер ти
нити смеш своје име
нити га желиш.
Ходаш кроз симболе,
не да би опазио симбол,
већ да би опазио само ходање.
Јер оно постоји.
Све остало су карике
У ланцима смисла си.
Појела те стварност.
Од које си побегао.
Од које си мислио
да си побегао.
И чека, не своје време нити своје место.
Чека тебе
Јер ти си тај који ће јој дати
просторне и временске ознаке.
Онај који ће јој удахнути сумпор
да би се поновила.
А хоће.
Ионако није део твоје воље.
Твоја слобода је само
у страху и чежњи.
За њом.
Причам са тобом како другачије
не могу да се остварим.
Твој сам језик и желим напоље.
Међу свет и људе.
А када будем…
Бићу.
Питала си ме ко сам
Путем монолога си освестила
да нисам нико други
до она која себи поставља питање.
Ти.
Шта ћеш са спознајом?
Где ћеш?
У које поезије да
сахраниш моје значење.
Можда у поезије истине.
Тамо треба јер оне су елементарне.
А елементарна поезија је последица ватре,
унутарње.
Преображавајуће.
Реци ми колико сам далеко.
Има ли ме ту, крај тебе
у позадинама од светла
које ти гори и дан и ноћ.
Страх те је и жудња да га погасиш.
Другачије и не знаш
него реакцијама оног што људи
називају срцем,
а није срце то већ елемент ума.
Једна од превара човечанства
јесте негирање.
Истина се негира,
не лагањем нити скривањем.
Истина се негира истином.
Оном која одговара.
Рекла сам ти ко си.
Ти си.
Крени путем изговореног
и пронађи апсурд и сумпор.
Али немој да га дишеш.
Не заустављај се на истини и смислу.
Они су бледи и гасе ватру.
Аспурд је начин на који ватра, не сагорева,
него вечито гори из себе и у себи.
Уђи у ватру као сумпор.
Изаћи ћеш коначно дишући.
Без пепела.
Са дахом и кожом.
Чист и поновљен.
Елементаран
као поезија.
