Психологија ватре
…
Психологија ватре
I
Ти си дакле киша
она што јури на исток
да осветли себе
Тајновита као пећина
и чежња за земљом
која само што није
Остали мора да су израсли
из слова мојих мисли
асоцијативно
Као талас који удара
у неуронске обале
а не зна
Не може никуда
јер одатле се нико вратио није
Осим оних
који су се заборавили
па отишли изнутра
Слика сам и пејзаж себе
Црвенило властите
метаморфозе
у паука или змију
Не знам
Не знам ништа
осим речи које се боје
као у сликовници
Устајем
Радим на математикама и коду
оном на челу
Да се зна ко сам
Шифровани хаос и љубав
Човек са заставом
било које нијансе
јер оне нису ништа
сем искра утехе за полумртве
Естетски вапај
Ти ми однела све
Киша си без заборава
Боље тако
Претекло је и Бога
Радуј се јер се вратио
онај давно читав
Саставио се олујом
и лепилом громова
Преспојио жице
Прорадио
Радуј се поново је жив
а она мртва кожа
нека је у кутку
као влага и паучина
Нека буде подсетник
да си једном земља
Свемир је и зима очекивана
а ја човек лопта
Одскачем од себе
далеко далеко и враћам се
на гравитацију и смисао
на фабричко
Они израсли нека чекају другог
Ја не могу да се погледам
Још увек киша ми у очи
Прегореће струјне жице
које спроводе уместо вена
моју крв
II
Непреводива је
сенка која се крије од себе
у звезду и ореол
да се не пронађе
Али је читам и знам одакле је
У трагању нисам узалудна
Само делујем
Тако ме она преписује
на језике оних који јесу
и оних који нису
Птичје мудро и зачетнички болно
као откровење
Мада је сваки пут
пут земље
Слику вечности човек носи у себи
као смисао реке која има све воде
и не утапа него израња и себе
Не река разума већ река истине
Крочи у њу
али немој да је имаш
и називаш својом
Ничија је
како би другачије и текла
упркос времену и човеку
Слика твоја и портрет
јесу ли довршени
или би још да живиш
Могу да ти дам времена
јер та сам која даје време
када си успостављао себе
Ако је истина
Реци ми
где сам погрешила
у свом бићу
Одакле ми знакови интерпункције
Толико се не знам
али имам тебе којој се обраћам
да ме приближи
сенци своје сенке
своје слике слици
Сржи свега што видим и не видим
Не преводим те
због текста речи и целине
Не преводим те
због слике идеје хаоса и реда
Већ те преводим јер те не знам
Желим да разумем
Твој говор није од живог
а ни од античког
Језик твој светао и таман
само је портрет
мог у себе загледаног бића
Погрешила сам сенку
и њене координате
када сам те рачунала
Записала их на чело да не видим грешке
Уочила ме детиње сакривену
иза дрвета камена среће
и дозвала ме
Каже ми
Дођи
Или сам и то само ја
У огледалима
кријем се од ватре
Али тамо ме нема
ако одлучиш једном
да ме потражиш
Нема ме као овде што ме нема
Покушавам да ти објасним
где да тражиш мене
као пролазника у лепоти
Јер спавам на обронцима
раскомадане истине
подсећам на пакао али нисам
То је само маска за недорасле
Иза сенке крије се човек
Непреводив
Кријем се ја која не смем
да га погледам међу очи
Не смем јер га не знам
Говорим сама о себи
Себи.
