Дијалог са ватром//Елементарна поезија
…
ДИЈАЛОГ СА ВАТРОМ
//Елементарна поезија
I
Зашто си дошла
Шта желиш
Песмом да те ословим
именом заборавим
реком упијем
као прах и челик
као дете што чека
да дође мајка
и однесе га кући
Где другде
Оно не зна још
нити може да зна
да то није кућа
то су само остаци
који говоре
Покушаји да се усидри
и буде човек достојан живота
жена лишена свега сем смрти
жена лишена себе
Мајко када ћеш да дођеш
Хладно је и нема ватре
Сунце још није
Тамна је киша
И не видим од себе
Мајко нема ни тебе
Тражила сам превише
Покушавала да обухватим
и оно што нисам
Док доле где се сви сусрећу
и твоји и моји и они
који се нису догодили
Доле у паклу док горим
и тражим још ватре
Дајте ми је
II
Заборавићу те
као све
што заборавим
III
Име
Имаш ли име
порекло земљу
Одакле си
Од чега си
Кости да ли су ти
пребројали
Све да ли су ту
Ко си и како знам за тебе
Колико дубоко сежу
моја нереална сећања
дечије фантазмагорије
психозе
Колико дуго су ту
Могу ли да се излече
Или је готово
Све је вредно приче
Једном када си песник
Увек си песник
Мислиш тако треба да мислиш
А не знаш
Ништа је све када си човек
А све се не дешава
док седим
за радним столом
и пишем нешто
за шта кажем да је
поезија
IV
А ја
Шта ћемо са мном
Шта ћемо са собом
Како да се опишем
Који део мануфактуре
да буде први
А који да заборавим
У каквом сунцу да се покажем
Када већ могу да бирам
бирам бестелесну себе
ону која јесте хипотетички
када се напомиње смисао
која нема облик
вид и границу
која се нигде не завршава
како нигде ни не почиње
ону која није
а волела би да јесте
Е ту ћу
јер та још нисам била
V
О себи доста
Можеш да постанеш
само онај који већ јеси
А како другачије
Види он
а радује се смрти
Хоће да умре а зашто
Зашто
Питају се људи
бог животиње и човек
Питам се и ја
Пита се и он сам
Пита се вечно
како одговора нити има
нити може да буде
Јер сви одговори нису одговори
него жеља за собом
без привида сенке
одраза огледала
без мерног инструмента
који би показао
привид сенку одраз
да није тако
како он каже да јесте
Види
Не радује се он смрти
Радује се себи без илузије
А ја могу само да гледам
и причам
Да се надам да је тако
Јер све ми се таласа
Све ме израња
Све ме и тло и земља
и јаук и мајка и дете
Све ме и бог и бол
А не могу ни со на рану
Не могу ништа
Јер се о мени и не ради
Нисам ја
Само оно што називам својим
Он боли
па га се решавам
на свој начин
Ватра не пече ватру
већ ватра ватру ватри
Из ватре нова ја а стара
Негација а еквивалент
Види
зашто баш он
Није он него
не знам другачије
па митови па легенде
па даљ стопа од себе
Није он ништа
Ја сам само
Ко би други
VI
Печеш
А ствараш
Демону!
Не био онај који си
Док ја морам
да те имам
Морам да те собом
иначе све ово није ништа
инсект и паучина
Ништа
Шта бих да ниси
Где бих
Ко бих
Не бих јер нисам луда
Зар органе и крв
и још да теку без смисла
Зар човека без Бога
Док све демонско не разлетим
север на север југ на југ
Док све не разделим на полове
Док себе не разрушим
да бих се поново саставила
поновила ја
Док све то не завршим
нећу ништа и нећу нико
Толико боли
Печеш
а ствараш
Демону!
VII
Све бих
Све
На сто језика
да проговорим
и хром и метал
Усијан као небо
пред смакнуће
као дете пред дететом
Исто а није
Свака разлика почива
на степеништу истине
оне у својој води
стеновите и оштре
сржне
Ако се успеш педаљ два
видећеш да говор није све
јер се све још
није ни рекло
А када буде
чекај
јер није ни тад
После тачке долази тачка
па на тачку тачка
VIII
Има ли тамо где си
битке
олова и мача
или су само тихе звезде
толико звезде и толико тихе
да са њих можеш себе
да прочиташ
Има ли тамо и других
Или си сам
као реч што бије
у целине и говор
а не зна
где прво да удари
у човека или у ветар
Не блесави
мораће неко и воду да чува
од покислих да је не усмрте
преузму њен облик
они који никада нису ни били
Ти најопаснији
Са њима гласно!
Гласно јер тишином не смеш
Тишина је и олово и негација олова
прах који ветар носи себи у очи
Повремена суштина и поезија Бога
опасна као опасна реч
заокружено равна линија
на чијем крају не налази се ништа
сем апсурда и мало ватре
Недовољно за живог
Не смеш тишином
не смеш
Знаћу ако јеси
Све се страве у мени сливају
да знаш
Знаш ли
зашто
када си ти тај
на површини воде
мамац за песак
онај што време покаже
када погледаш у њега
довољно дуго довољно дубоко
Ти и ланац и пас
и човек и ветар
Ти спона од које је све
Знаш ти боље него ја
и зашто и како
и ко
Зато реци како да на рану
од соли со не постанем
и
има ли тамо где си
битке
или је крв од себе потекла
IX
Рањен са руком на челу
и словом у прсту
као голуб
Онај који се заборавио
у пећини и сеоби
Истински
Летиш у кожу прозиран
попут крилате намере
Рањен као што ниси
узимаш поезију
чисто и плућима
као да је удишеш
као да је мораш
као да јеси
Стани
Прегореле ти лимфе
Не веруј ништа
Поново те хоће
Сети се опекотина и језгра
Сети се ветра и кичме
Сети се док још ниси
а све те расте и све те умире
Апстрактна је смрт
али је смрт…
Поезија ће
она којој сам те причала
Изгледа
пешчаник окренуо се
унатраг
Време је да кренем
Рањен са руком на челу
и словом на прсту
као голуб.
Гаси ли се
Гасиш ли се
