Елементарна поезија//Теоријски део
…
Елементарна поезија
(Теоријски део)
Пустићу те да говориш о себи.
Пустићу те да говориш себи.
Ти си она која је произашла
из себе и ни из чега.
Ни из чега, како не постоји
стабилан темељ твоје егзистенције,
већ си подигнута на непрекидној ватри.
Зато се и гасиш и палиш.
И у себи и у мени.
Нека те.
Пустићу слободу
да из тебе проговори.
Барем знам да ће бити истина
све што слобода буде рекла.
Јер истина је та која рађа слободу
и удахњује живот.
А слобода јесте и процес и принцип
по коме се процес слободе одвија.
Не ограничавај се властитим растом
и достигнућима.
Тако ћеш постати
окамењена представа себе.
Представе су и ван позоришта,
али су увек позоришне,
одигране са одређеним маскама
испод којих се налазе лица оних који јесу,
а не желе да буду оно што јесу.
Представе су увек у складу
са властитим намерама.
Зато свака намера има своју представу
или у теби или ван тебе.
На тај начин разликују се
унутрашња и спољашња представа.
Унутрашња је опака јер глумци јесу у множини,
али их све управо ти представљаш.
Током временског одвијања унутрашње представе,
човек може да се изгуби у себи.
Уколико се у току губљења себе
и саме временске одреднице испреплићу у хаос,
настаје један парадокс,
односно привид који добија облик и форму реалности,
а није ни део реалности
управо зато што не поседује властите категорије.
На тај начин човек постаје властита представа.
Време није део појединачности
уколико не постоји простор
у коме се оно одвија.
Током представе постају маска властитог ја,
те човек има илузију или да је већ мртав,
или да је бесмртно жив,
како време само постоји,
али не тече јер нема где да тече,
осим у себе.
Наведени процес представља
отелотворену парадоксалну
непрекидност или вечност.
Парадоксалност је управо у вечности
која је заробљена унутар материје,
те пропада материју уназад.
На тај начин настаје човек вечито млађи од себе;
човек који се подмлађује до еона
док га посматра онај
који се временски креће унапред.
Не желиш да будеш тај човек.
Он је расцеп властитости
и никада не зна ко је.
Вечито је заробљен
у свом непролазном времену
које пролази ван себе.
Непролазно време јесте пут
и вечности и пут пакла.
Пут вечности,
уколико се спозна те пролази унутар себе,
а пут пакла уколико се не спозна,
те пролази ван себе.
Не желиш да будеш човек
који се креће путем пакла.
Свака спознаја има своје наличје
које такође може да се спозна.
Не желиш да будеш, јер већ јеси.
Нити једна истина није једнострука,
пре изнијансирана у своју средишњу тачку.
Вишеструка истина се крије
иза своје представе.
Све што не показује себе
у потпуној ватри
(унутрашњој светлости)
или потпуном Сунцу
(спољашњој светлости),
имплицитно је властита представа.
Али постоји и трећа светлост
која доноси одлуку
о манифестацији истине.
Трећа светлост је управо свест човека.
Јер човек је граница између Сунца и ватре,
и елемент који одлучује о светлости
и њеној или представи
или потпуној манифестацији (истини).
Човек је стваралачки елемент светлости
и самим тим парадигма истине.
Ствара се, не ни из чега, него из нечега,
а то нешто чини доступним
или унутрашњу или спољашњу светлост.
Најпотпуније стварање
укључује апсолутну доступност
сваког извора светлости
путем које стваралачки елемент или човек,
елементарно ствара.
Да би човек поседовао дату способност,
мора да носи део апсолутне реалности у себи,
као идеје о елементу који ће бити створен
у појединачној реалности,
а не као бреме идеје о стварању
или бреме саме идеје о истини.
Све што има предзнак егзистенције,
а није властитог порекла,
јесте део стваралачког елемента.
(Све категорије свести,
сви аспекти истине,
све апсолутне манифестације
у појединачној реалности,
које су заправо примењене идеје)
Постоји поезија.
И постоји поезија елементарног порекла,
односно елементарна поезија.
Разлика између поезије и елементарне поезије
јесте у њиховој манифестацији.
Манифестација поезије је вид комуницирања
написаног са написаним, односно унутрашњи дијалог.
Све што има предзнак елементарног, па и поезија,
ствара из себе.
Елементарна поезија је циркуларан процес
властите спознаје у границама језика.
Границе језика могу и да не постоје,
али тада се не ради о елементарној поезији
већ о елементарном сопству.
Језик јесте одлука сопства
да створено буде ван њега,
појединачно и конкретно.
Стога, елементарна поезија је
најнесебичнији чин човека
који елементарно ствара.
Имаш ли сада све што ти треба
да почнеш.
