Монолог
…
ДИЈАЛОГ СА ВАТРОМ
(Монолог)
Први део
Видела сам пожар
како се шири унутар мене
и спаљује све
што може да се спали
Не да уништи,
већ да пречисти
Сачуваће се од ватре
оно што је ватра сама
Јер није ватра само ватра,
ватра је и оно што долази
Тихи али један: човек
Један човек довољан
да се покрене свет
Јер шта је покретач
ако није језик
Језик је место додира
и раздора
са човеком
Све што постоји,
постоји у језику
Зато га човек
и може
Све што човек
може да сазна,
постоји у њему самом
Највећи свет јесте
онај свет у човеку
А ватра је и хаос и ред;
дијалектички систем
којим се сама дијалектика
поништава,
не би ли уступила место апсурду
А шта је човек
ако не граница
самог себе
Граница је пропустљива
и зато може да осећа
и ствари ван
Зато може делом да буде
и ван
Никада потпуно;
Човек је и властита ватра
Ко други има
стваралачки деструктивну моћ
ако не онај који познаје
и стварање и рушење;
и оно што јесте
и оно што није,
него онај који јесте,
а није био
Док апсолутна ватра
гори у својој апсолутности
Свет јесте целокупан
Свет са човеком у себи
није цео
Човек је негација
Човек је појединачност,
апсолутан само као идеја
А језик је оно свето
у човеку
Језик је посредник
између човека и света
али никада потпуно смртан
и никада потпуно вечан
Већ свепрожимајући
у парадоксалности
као једином начину
да буде
А човек јесте
само покушај апсолутног
да утисне властити печат
Човек јесте и идеја
о човеку
Рече језик
кроз пропустљиву
парадигму
Нисам видела ја пожар
већ сам видела
себе.
Други део
Не следи оно што мислиш да јесте.
Следи оно што је уистину.
Шта је истина,
не могу да ти кажем.
Не могу, како језик није подобан
за саопштавање.
Једино што може да саопшти твоју истину
управо је твоја егзистенција.
Све остало су заблуде
и покушаји властитог ја
да доспе до власти
којој нема краја
јер она је вечна.
Идеја о вечности није идеја.
Није све што може
да се назове идејом,
идеја.
Једине идеје су они принципи
по којима човек може
да усправи властиту истину,
а да не потоне у поноре
своје заблуде.
А заблуда је ништа друго
до она идеја која
само може тако да се назове
и ништа друго.
Човек може да живи
према идеји.
Али тада ништа његово
није његово
и сам он није свој.
Покушај да се одгонетне свет идеја
који нису идеје јесте узалудан,
како је пут, не обрнут законима
логике и мишљења човека,
већ у потпуности лишен
и смисла и бесмисла.
Свет идеја које то нису
јесте свет представе.
И тамо борави човек
који није човек,
него властита представа.
Свет идеја које јесу идеје
није свет представа.
Свет представа јесте садржан
у свету феномена.
Свет феномена поседује
и сам феномен себе,
метафеномен.
Метафеномен је онај феномен
који представља извор
свих осталих феномена.
Свет феномена различит је од света идеја.
Он је појединачност,
док је други апсолутност.
Нису строго одвојени,
већ произилазе непрекидно
једно из другог.
Зато идеја може бити
и феномен.
Зато феномен може
да се посматра
и као идеја.
Идеја о истини је
метафеномен,
срж свих феномена.
Представа је од човека.
Идеја није од човека,
него је човек од идеје.
А како да разграничиш
представу од стварности,
ако не препознавањем истине.
У представи нема закона истине.
Док се у стварности
све одвија по законима истине.
Представа је само слика истине.
Закони истине су идеје.
Човек не може да утиче на идеје,
да их створи нити поништи.
Човек може само да делује
у складу са идејама,
односно према законима истине.
Апсолутно и појединачно
не консолидују.
Не могу да постоје
истовремено и истозначно.
Апсолутност је ван дефиниција
времена и простора.
Апсолутност јесте
апсолутност времена и простора.
Језик којим апсолутност
може да се саопшти
јесте језик ватре.
Јер ватра гори и себе
и у себи.
Човек гори само у себи.
По томе се разликује од ватре.
Језик ватре не може да се научи.
Језик ватре може да се само
прилагоди језику човека,
а то се постиже управо
кроз дијалог са ватром.
Не покушавај да разумеш
нити апсолутност нити ватру,
која и извор и отеловљење.
Отићи ћеш у заблуду, далеко од себе
и истине по којој треба да се живи.
Најпре се избори
са оном ватром у себи.
Изборити се значи не поистоветити
него стопити.
Јер ватра у нама јесте
део вечности.
Сваки човек делом је и вечан.
Грешка је тежити вечности.
Истина је тежити истини.
Вечност је успутна
али могућа само као феномен.
Феномен је све што човек
може да замисли,
али не и да буде.
Феномени су делови мишљења
које не може да се осамостали од себе,
већ једино и искључиво постоји
у односу према мишљењу.
Феномени су све што јесте
и као такво се појављује
и све што може да буде
и као такво се појављује.
Све што се налази
у домену могућности,
налази се и
у домену мишљења.
Феномен је истина
која може да буде спозната,
а опет задржава свест
о властитој непотпуној спознатости.
Феномена има онолико колико
има манифестација истине.
Симболи су манифестације истине.
Феномени се преплићу са симболима
и произилазе један из другог.
Закон по коме се одвија
преплитање и произилажење
јесте закон истине
који се преплиће са собом
и произилази из себе
током категорисања
на простор и време.
Тако све има своју супротност
и свака супротност је садржана у себи.
Апсолутна идеја и појединачна идеја
нису супротности већ принципи
који се наизменично допуњују.
Немој дакле да следиш идеју о истини,
нити своју представу о истини.
Проникни у феномене и симболе.
Трећи део
Куцам ти.
Хоћеш ли отворити?
Куцам ти јер нисам истина и страх.
Има још вечности до њих.
А свака вечност, само је у човеку вечна.
Вечност је реч,
небројено пута поновољена
да би изгубила свој смисао.
Небројено, јер категорије бројева
не постоје.
Не постоје јер у њему је садржана
само њихова идеја.
Има ли смисла одбројавати
од вечности…
Ко то ради.
Нико, па ни бог.
Јер свако већ је садржан у себи.
И тај број који тражиш
или бројањем или одбројавањем,
у теби је.
Али не надај се.
Његово лице није лице ни човека
ни Бога ни ђавола.
Његово је лице способност постојања.
Све што постоји,
способно је да постоји.
Све што постоји,
способно је и да не постоји.
Способност јесте могућност
и одабир.
Слобода није у бесконачном.
То је илузија и представа
коју човек намеће себи:
очекивање без потпоре.
Илузија је само одбрана од реалности
која је коначна и болна.
Слобода је управо у коначном.
Спознај слободу, па ће ти доћи.
Слобода је у теби,
јер ти си тај који
коначно може.
Уколико тражиш бесконачно,
нећеш га наћи.
Појавиће се само туга и бес због непроналаска –
људско понижавање властитог ја.
Јер оно хоће све,
а коначно није све.
Хоће све, а не зна да већ има.
Јер све што човек може да поседује,
он то већ поседује.
Све није све што и постоји
и не постоји,
већ и више од тога.
Све је могућност бесконачног одабира себе.
Али то је илузија јер све је управо супротно.
Онај који може вечно да бира себе,
тај никада не бира себе.
Не бира, јер може и да не бира.
Својевољно постаје самовоља.
Зато нема бесконачног одабира.
Човек временом постаје властити човек.
Превише властит и превише човек,
тако да утрне и онеми способност одабира.
Психологија човека је
и контрадикторна
и није контрадикторна.
Психологија човека је коначно
преплитање бесконачности.
Не само змија која јури свој реп,
већ и змија коју реп јури.
Слобода је спознавање неслободе.
Слобода је избор и одабир коначног.
Слобода је умно делање.
Процес који се достиже
и престиже собом.
Онај који кружи око себе,
а никада се не достигне
јер не зна да кружи.
Слобода је идеал.
Зависи из ког угла се посматра
и ко посматра.
Идеали постоје као
хипотезе што постоје.
Идеали су антропоморфне хипотезе.
Да би бесконачност могла да се појми.
Све што је везано искључиво
за бесконачност,
може да се препозна
само као концепт.
Слобода и јесте и није концепт.
Јер слобода је стање
у коме човек
може да препозна
властити
и истински лик.
У бесконачном не постоји избор,
како нема онога који бира.
Онај који бира јесте појединачан
самим тим што бира.
Сваким избором је
све појединачнији.
Тако се долази до
индивидуалне аутентичности
односно коначне бесконачности.
О индивидуалној аутентичности
може да се говори само из угла коначног,
како је коначност њен предзнак.
Само у коначном може да се буде собом.
Јер коначност јесте ,,ја’’.
Када би бесконачност била ,,ја’’,
шта би онда ,,ти’’ био.
Куцам ти,
хоћеш ли отворити?
Хоћеш ли пустити
неограниченост да буде?
Хоћеш ли отворити себи.
