Метафизика ватре
…
МЕТАФИЗИКА ВАТРЕ
// Број један или хаос
не зна
за мене
Зато сам
и проговорила
о висинама
у којима
била нисам
Није дакле
знала за
ваздух
који уме
да се претвори
у смрт
калеидоскопски
и опрезно
као мехур
када га погледаш
изнутра
Све је иначе
бледо
и отписано
откако сам
отишла у
звукове чула
авионе
и писте
претворила
у начине
постојања
Све се сјединило
претопило
у себе
Упалио се чак
и аларм за ватру
Неизбежну истиниту
Морала
сам да побегнем
од света
у други свет
Где другде
Једино
за тај изум
знам
Потом
слова
синтагме
и свест
Научила сам се
нестајању
Одјурила
ко зна где
и када
Не може
да нађе
још увек
доказе
јер не зна
где да тражи
и шта
прошлост
или будућност
Ја
све бих
за те висине
Али нисам
ни тада
Прича ми
она
без имена
Не верујем
ништа
До јутрос
није ни знала
ко сам
А сада као
// Број три или Представа време мисао
Камен сам
и природа моја
окамењена је
Ништа од
изласка
нити заласка
Све се
ван мене
прекида
унатраг
и престаје
да постоји
Тако и сунце
Али
Нисам знала
Чак су
и ветрови
добили
облик
растерали
властити одраз
на сваку
страну света
могућу и немогућу
Ветар
зна шта хоће
Коначност целину све
или паразитски ништа
болно и растресито
Бледо
Не као ја
Мада
постојање
не гарантује
ни хаос ни ред
ни ваздух
Ништа
Одрони
сада су и овде
Тренутни
непролазно садашњи
Превремени
Зато је и доба
да се обистиним
пронађем сунце
и удахнем
Властите руке
усмерим
на представу
која неће да почне
Неће јер не може
Још
Часовници не иду
унатраг
Као некада
Време се
раскомадало
поделило на целине
Постало присвојни
придев
Једино је тако
и могло да опстане
У камено доба
Мада је и небо и пакао
свакодневице
и властити пад
у човека
Све исто
А човек тоне
у песак воду муљ
све док не престане
да постоји
Зашто
Нико није
проговорио
На почетку
Била је мисао
која више не постој
//Број пет број седам
Потом је хаос
онај са почетка
Непобедив а дишући
као стакло
Из једне се
посуде
у другу
претаче
човек
Свој
Оивичен
властитим категоријама
Преводив
попут мрке тишине
ноћног апостола
који односи све смрти
далеко у нигдине
Тамо сам и ја
Преговарам
Водим монологе
непогрешиво нетачне
слепе али нужне
као истина
Гледам
и снег и магму
Растапају се
Силазе
једно у друго
А ја
Елементе
говора
преводим
у материју
и алхемичар сам
и властити
синестетички портрет
Аутомат
онај који никуда
не иде
јер се и не креће
Доврага
а хтела сам
просто као небо
Зашто
и знам
и не знам
Домети су
непредвидиво
далеко
овде
у нигдини
Уздигла сам се
распламсала
из гротла
властите
кичме и језика
Нисам морала
нити хтела
Знала сам
Почетак ме
преобразио
и даље
преображава
непрекидним
запетама
Ето
Зато сам на ватри
и гасим хаос
Не знам
другачије
да дишем.
једантрипетседам// један три пет седам
математички доказиво
истинито а не тачно
као:
