Ти си енигма,Та мистериозна сенка која ноћима ходи, Нестаје јутрима, уз те сунчеве зоре. Ти си знак,Та светлуцава звезда,Која се у тренутку изгуби на небу. Ти си вода,Тај дубоки океан,Несхваћен довољно, да би те други укротио. Ти си уметничко дело,Тај тренутак надахнућа, уметничка муза,У трен нестанеш, по сећању те створим. Ти си уствари све […]

Moja porodica , moj razlog za život. Za njih se borim jer ih volim.  Nikome ne dam da ih dira. Da im uništava i najmanji trenutak mira .  Moja porodica , moje blago .  Ono se ne kupuje ni ne prodaje .  Ono se životom čuva. Moja porodica je meni sve i ne dam je

Тамо негде где се небо стапа са земљом, Тамо негде далеко, одакле те дозивам песмом, Где ти душа осећа празнину и губитак, Тамо негде где увенуће сваки пропуштени тренутак.   Тамо те чекам, на узвишењу које из воде се рађа, Тамо где је почетак живота, када човек емоције ослобађа, Где жалосном нотом , Бог лечи

Више нисам твоме оку мио и драг, Не чујем више тај корак, не видех издалека твој траг, Више нема руке твоје, ни додир дланом о длан, Нисам више твоја јава, а ни твој сан. Отишла си, више нисам само твој, Као да сам и некада твој уствари био, Топле речи, могу се збројати у рој,

Ne traži, ne kucaj, ne lupaj , ne vrišti, kada pronađeš zaključana vrata. Osjeti težimu suze u ocima siromaha. Voli i beskrajno ljubi smisao haosa, modra koljena i kafu. Kosu,usne i nečije oči u mraku. Otkucaje srca na radiju kao pjesmu dana. Suze , gorčinu , tugu i stotine rana prigrli uz sebe. I nebo

Ona je  čudna, ali na drugačiji način. I tako stoji pred ogledalom, smijući se svom odrazu, kezeći svoje velike i bijele zube, ona zagleda sebe sa  svake strane , Iz svakog ugla kao da hvata saopstvenu sijenku. Ona je bezbrižno dijete koje umire sa snom  viječnom životu, jer je za njenu radost i ovaj premalo.

Kuvam kafu za dvoje navika je teža od čežnje u talogu crtam nekakve skice   Više ne razgovaram o sebi o tebi pustio sam da se ohladi i sebe i kafu   Nema smisla ni jednom ni drugom da lažem da smo blizu

Znam da te boli kad čujes- nikada neće biti bolje. Pokušavaš da se ne otruješ, ne spuštaš glavu dole.   Znam da te boli kad gledaš jedno uplašeno dete. Zbog njega ne smeš da se predaš. i on je biće sa ove planete.   Znam da te boli suza svake majke koja se za decu

Jesu li to kola? Ili je ivica drvenog stola U savršenoj proporciji sa knjigama koje drži Ne! To je sunce, večna vatra koja bez mere prži A možda, možda je oko višeg bića? Da, mora biti! Sipaj nam čašu psihoaktivnog pića Ne, dragi moji, to je samo jedan čovek Pomalo prek Ali zato veran sebi

Kroz maglovite noći puste i tmurne, ja sanjam tvoj lik.    Senke mi stvaraju ledeni vetrovi, a tugu bele pahulje koje brišu sve tvoje tragove.    Magla upija svaki delić moga bića, guta ga i proždire, nestaje.    Labudovi pognute glave  sanjaju u sumrak, i treptajima priželjkuju novi dan.   A ja želim da taj

Možda će zvučati smešno ali ja tek sad shvatam da smo mi u stvari stranci . Stranci koji nikad nisu pokušali da se upoznaju.  Razumeju.  Toliko godina je prošlo.   A mi se nismo trudili da se zbližimo .  Ni malo .  I da prođe još dosta godina mi ćemo ostati stranci.