Možda ću biti bliska, pa udaljiti se. Možda ću odlaziti i vraćati se. Možda ću reći da prezirem te i spaliti sve naše mostove. Možda ću raditi sve samo da oteram te. Možda se neću obazirati na tvoje reči, ni postupke, niti dozvoliti da saznaš kakve tame prekrile su me. Možda ti neću dati da […]
Razmišljam danima da nam je godišnjica danas. Velikih 19 godina kako smo zajedno. Dobila sam iz naše veze, nešto vrlo vrijedno i trajno. Nešto što bez tebe kao partnera ne bih mogla. Našoj vezi sam i ja doprinosila svojom lojalnošću i ispunjenjem obaveza i obećanja koja sam obećala i potpisala. Ali, kako je jutro svanulo
Ti mi značiš sve Kada noć padne tiho kao san, da li i tada osećaš moj poziv. Ili bledim u tvojim snovima, zaboravljen, izgubljen u tišini ? Nekada sam bio tvoja sigurna luka, tvoj oslonac u olujama života, sada se gubim u vodama vremena, ali sećaj se, i dalje sam tvoj. Kroz
23.02.2014. Ja ne znam šta si ti meni bio.Da li dašak vetra ili kap kiše.Znam samo da te nikada zaboraviti neću.Vidim te u obrisima neba i krilima ptica.Vidim te u snovima, dolaziš i odlaziš, a dani letei šire se kao morske obale.Čekaću te da se vratiš, čekaću prolećeda te još jednom zagrlim.Budi sve ono što
Šta se dešava kada više nema reči? – priča o jednom (možda srećnom) kraju. Ipak, čitalac je taj koji uvek odlučuje o težini jedne priče – isto kao i u ovom slučaju. Ali, da ne dužim. Počinjem od sredine. Borila se je svakog dana. Svakog dana je postavljala sebi ista pitanja sa nadom da će,
Daljine, zamišljene blizine. Maštaš, nisi sama. Ipak, odjek svog glasa čuješ svakog dana. Daljine, kilometri i krivine do srca koje voliš. Iznova se boriš da kilometre nekako ne brojiš. Daljine, i sve te brine. Kako je tamo negde, njima bez tebe. Dal’ im nedostaješ ili bleda slika postaješ. Daljine, preklinjem vas- Postanine
Osećam! Nije mi, na ovoj našoj, lepoj planeti, Zemlji, još mnogo dana za gubljenje ostalo. Zato se reših da poslednje dane života svoga provedem pišući. A, pisaću… Pisaću, tebi. Pisaću tebi, pomalo o sebi, al’… Pisaću i sebi, pomalo o tebi. Ko god da jesi, ako se ovih par redaka, u tvojim rukama sada nalazi,
Pisci još postoje, a i pišu. Režiseri i glumci isto tako čak i kad ih ne vidimo na Netflixu. Nije to čaršijska priča, jer vidjela sam ih i čula na podcastima. Nisu me informirali u knjižari, jer tamo moraš znati šta želiš. O predstavama znam sve preko aplikacija za kupovinu karata, ali tek na podcastima
1. poglavlje “Zašto se nisi poklonio kad sam ti naredio?” — upita on. — “Ja sam bolji od njega; mene si od vatre stvorio, a njega od ilovače” — odgovori on. Kur’an, sura El-A‘raf 7:12 U paklu je bilo mračno. Uz strmu stijenu protezale su se stepenice, nemarno isklesane u kamenu. Kristina je silazila njima
Мог света више нема. Како је он био млад. У овим јарким бојама, сав у бојама… Ово је моја палата. Живела сам међу овим ходницима. Сваком камену знам место и смисао, свакој боји и фресци. Овде је све рађено по налогу богова. Добро је што сам обукла црну хаљину, као да сам знала да ћу
Jedni dolaze, drugi odlaze na peronu moje sreće. Samo sam ja, samo sam ja čovek koji nigde neće. Ako me sretneš, moja draga, produži dalje ti, jer ja sam ostavljen, ja sam ostavljen na peronu ljubavi, na peronu moje sreće, tamo gde si nekad bila ti. Sad sam samo ja, samo ja i uspomena naše
Nebeski narod, narod večitog otpora, Balkanci, zemlja trećeg sveta, zona žrtvovanja, tranzit, interesna zona, geopolitička rupa, predvorje Evrope, radna kolonija. Šta smo mi? Šta si ti? Šta je Srbija? Sve pomalo i ništa. Mitovi i prekrojena istorija su nas uverili da smo nešto što nismo. Identifikujemo se sa tuđim lošim mišljenjem o nama i usvajamo
