Danas je očigledno dan za njega. Za Bojana. Dok sam pisala dnevnik, čula sam na radiju jednu od pesama koju mi je puštao dok smo bili zajedno. Od tada je prošlo šesnaest godina. Mnogo vremena, a još uvek mi je povremeno u mislima. A u srcu zauvek, zaključan u jednom kutku duboko u meni. Bio […]
Čekala je u redu za čekiranje karata. Bio je Novembar, bližio se njen 29 rođendan. Ovog puta će ga proslaviti u Napulju. Pozvao ju je da dođe kod njega i da proslave zajedno. Nakon sat ipo vremena sletela je na aerodrom u Rimu. Čekao ju je na izlazu, poljubio i zagrlio jako , a onda
20.05.2014 Neko tek tako ušeta u tvoj životi promeni sve.A onda isto tako iz njega nestane kao da ga nikad nije ni bilo. I tebi ostanu pitanja.I slomljeno srce.Godinu dana sam gledala u tvoju slikua onda je u trenu sve nestalo.Neću više sebe da mučim.Idi i budi srećan.Ja nastavljam dalje sa svojim životom.Ali ću večno
Noć u Beogradu mirisala je na leto. Nebo je bilo prostrano, puno zvezda, a topli vetar je nosio miris lipe i nečeg neuhvatljivog – nečeg što je Milenu uvek podsećalo na njega. Sedeli su na krovu njegove zgrade, daleko od buke i gužve, uz vino i tihu muziku koja se stapala sa zvukom grada. Njihova
Odrasli su u istom gradu, u komšiluku ali se nikada pre tog jula dve hiljade i neke nisu videli. Nisu se poznavali. A onda je jednog letnjeg popodneva prošla njegovom ulicom, baš pored njegove kuće. Dok je sedeo u dvorištu, slučajno mu je pogled zastao na ulici baš u trenutku dok je ona prolazila. I
Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa „Hourglass magazine“, a objavljena je u zbirci priča „Carstvo reči“ Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad nje – reke, mog mučitelja i moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i ona. Jednom će njena voda ispuniti svu
– … pokućstvo male vrednosti, porodična grobnica i poslednja neisplaćena plata. Od dragocenosti ništa osim jednog džepnog sata na lancu, jedino od veće vrednosti zatečeno u kući pokojnika. – čitao je sudija. Na spomen sata, udovica iskolači oči i prekide sudiju: – Ne, ne, ne! Nikako! Ne prihvatam sat, to nije njegovo,
Treća godina srednje škole. Proljeće traje. I trajaće još. Ljetni raspust polako se približava. Prva klupa do katedre. Mjesto rezervisano za njih dvoje. Milan i Katarina. Dječak sa sela i gradska djevojka. Dijele školski pribor kao da se poznaju cijeli život. Zalogaji sendviča uvijek budu pojedeni po pola. Pola njoj, pola njemu. Dobri su drugari
ĐURĐEVDANSKA PESMA KOJA JE NADŽIVELA SMRT( neispričana priča) Đurđevdansko jutro 1942. nije svanulo kao praznik. Nije mirisalo na đurđevak, niti je donosilo radost. Nad Sarajevom se nadvila tišina koja je bolela, a u toj tišini – zatvoreni vagoni, bez vode, bez hrane, bez nade. U tim vagonima nisu bili samo ljudi. Bile su to neizgovorene
Možda u nekom drugom životu, neće mi biti zabranjeno da te volim. Možda ću tada biti dovoljno dobra za tebe. I pripadaćeš meni , a ne njoj. Možda ćeš me tada čvrsto zagrliti i pred svim svojim prijateljima nazvati svojom devojkom. Možda ću tada i ja tebi stvarati leptiriće u stomaku. Možda ali samo možda
Strano mi je da govorim stihovea da nisam ispred ogledala;ali gledao sam tebe,poznavajući te čitav svoj životovaj i onaj prošlii onaj pre njega. Iz dubina čistih emocijapoželeo sam da ti poklonim stihove.U kasnim satima neprospavane noćidok zvezde boje nebo,stihija osećanja opisuje tebe,tako nežnu i neodoljivu. Na momente sam sumnjao da li zaista postojiš?Ali me sećanje na
Dodji mi u svoj svojoj slavi!Staviću ti venac na glavuispleten od poljskog cveća.Poljubiću te u čelo.Moja raspletena kosasvetlucaće samo za tebena toplom letnjem suncu.Nokti su mi iskrzani,stopala okrvavljena.Dugo sam hodala kroz mrak.Moje noge nisu lepe,ali pripadaju ljudskom bićui po njima ćeš me prepoznati.Nisam šumska vila.Ja sam žena.Probijajući se kroz svoje strahovepostala sam neustrasiva Bas kao
