Боли ме.Што си у туђини и међу туђима умирао.Сам.Знам, свако сам одавде иде. Узела бих те у наручје и говорила ти,сада бих ти умела рећи,наћи ћемо се, није ово растанак,раздвајамо се само на неко времеи доћи ћу ти ја, сигурно,само не знам кад.И чекају те тамо негде твоји.Нећеш бити сам. Не.Сада бих ти […]
ponekad mislimda mi te je život dao slučajnoa onda se sjetimkako si me držalakao da ti je svemir pobjegao iz rukupa si ga morala uhvatiti prije nego padne ti si svemir i nikad ti nisam rekaoda te vidimne onu umornune onu sa migrenom ni onu što šutinego onu koja svaki danpokupi sitne komade sebekako bi
Putnik koji nikome nije pripadao Voz je kasno uveče ulazio u stanicu, kao brod koji se probija kroz tamu. Putnik je sedeo kraj prozora i posmatrao svetla grada koji je nekada poznavao. Nije se vraćao — samo je prolazio. Ponekad je tako lakše. U tom gradu ostala je jedna uspomena koja je još uvek bolela.
Pod pretnjom smrću pišem ove redove. U glavu mi je uperen revolver, sasvim sam onemoćao, ali svaka mi je misao jasna. Ruka mi drhti, a kolena klecaju. Pokušavam pisati što jednostavnije, ovo priznanje, kako ne bih pao u nemilost svojih progonitelja, koji su sticajem neočekivanih okolnosti, prerasli, ne znam ni sam kako, u moje mučitelje.
Радионица Ума. млади занатлија по имену Радован. За разлику од осталих мештана, који су радили у ковачницама, млиновима и на пољима, Радован је имао једну необичну радионицу — радионицу у свом уму. Сваког јутра, пре него што би изашао из куће, он би се на тренутак зауставио, затворио очи и ушао у ту невидљиву радионицу.
Радионица од светлости У једном граду постојала је необична кућа без прозора. Њени становници су говорили да унутра живи човек који прави највредније ствари на свету — али нико никада није видео шта он то прави. Једног дана, радознали дечак пришао је кући и тихо покуцао. Врата су се отворила, а на прагу се појавио
Besno zevam na beogradske noći! U toj tmini slap taštine pokriva mi lice kao veo mladoj koja bi u dubini duše rekla “ne”. Režim na zvukove automobila i mislim kako nepropisno voze jer su besni zbog toga što im semafor nije osvetlio zeleno. Sudija je možda svirao kraj veselju i piću, možda ostaju besni ulasci
Ћеркин стан, мој терен: Операција “Лекција из хаоса”Било је то једно лето, врућина да ти мозак прокључа, кад ми ћеркаона моја мала принцеза (сада већ озбиљна жена са озбиљним годишњим одмором), дође и рече:„Тата, идем на море, молим те, припази ми на стан. Само заливај цвеће, провери пошту, знаш, стандардна ствар.“„Наравно, ћерко,“ кажем ја, са
Jednog sunčanog jutra, na obali Dunava kod malog Vojvođanskog sela, bogati biznismen u skupom odelu šetao je plažom. Ugledao je ribara koji je upravo izvukao čamac na pesak, seo pored njega i lenjo pušio lulu, gledajući talase. Biznismen priđe i upita ga:– Zašto si već završio ribolov? Sunce je tek izašlo, mogao bi da uloviš
Kad se Drugovi ponovo sudare Bog je rasuo bisere po svetu i rekao:„Neka se traže.“ I zato su se neki rodili blizu, a završili daleko. Neki su ostali isti, a neki se izlomili kao brodovi na steni. Ali pravi biser ne nestaje – samo čeka trenutak da ponovo zasija. čovek koji nije imao korenje u
„Генерација: Упутство за преживљавање“ Смех, сузе и сарказам кроз епохе које нису питале да ли смо спремни. сведок, учесник, и хроничар једног лудила. рођен у времену кад се „будућност“ писала великим словом, а „слобода“ малим. Одрастао уз радио, касете и редове за уље. Преживео распад, ратове, реформе, и дигиталну револуцију – све то уз дозу
Hiljadu bih reči mogla da ti napišem. I još hiljadu misli za tebe imam koje čekam da ti kažem, a da ih razumeš. Ali jedno znam. Ne postoji daljina do koje ti ne možeš doći. Ne postoji želja koja se za tebe neće ostvariti. Ja od tebe učim. Ja u tebe bezrezervno verujem. Ja za
