Међу хиљаду рајских ружа, једна се ка мом срцу пружа. Волим тe, зашто нисам знао рећи, чежња у ватри моје срце ће опећи. Опија ме мирис као црвено вино, много је слатко, питко и фино! Љубав робује у чаши, ослобађам те и гледам док одлазиш. Пошаљи ми писмо, прошло је дуго како се видели […]
Čovek je roba široke potrošnje. Komad mesa na poniženju. Pardon – sniženju. Vakuumom istisnuta suština iz forme. Loš sastav koji ne zadovoljava nijednu glad. Lepo pakovanje, jasna etiketa. Kao da su datumi i godine bitni. Etiketa koriguje i ono što je bilo i ono što će biti. Samo zalepiš novu, izmeniš sastav, produžiš rok. Ionako
Upašću u mrak ako odeš od mene.Pokupiće me đavoako napustiš kuću.Ako odeš od meneprizvaće moje demone.Potpuno uništenprihvatam poziv.Proklete suzebrišu bol.Upašću u pakaoanđele moj.
Свиђа ми се мирис јутарње кафе, Ритуал века је будити се поред твоје косе ; Испуниш ми срце као да одувек зна те, Тама је, али ватра жива још је. Не жури, време ће нам ионако побећи, Чак ће и овај мирис временом избледети; У једном даху, планете ће нам сан однети, Ако ништа
Ima nešto taj februar Nadohvat ruke A neuhvatljivo Malo ogreje Pa preseče Neshvatljivo Svaki put Prezime novo Nema tu šta Prevrtljiv je U zimu odeven Miriše na proleće Al’ njemu i to stoji Dopadljiv je Kad god se sretnemo Upoznajemo se Jer nismo isti Ni on, ni ja A kad
Bojim sevoleti.Bojim seda ću sepovrediti.Bojim sepadanja sa nebana zemlju.Bojim sezagrljaja.Plašim semogućeg intenzitetatvoga pogleda.Plašim sesvakog zvuka,svakog osmeha,svakog dodirasvakog koraka.Bojim seprići ljudima.Bojim senepoznatih dodirabez razloga.Plašim seda ću potopiti brodove.Plašim seda ću spaliti snove.Bojim seda ću zgasiti cveće.Plašim seda ću iz nevidljivogi neprimetnogstanja,postati primetna.Bojim senepoznatog.Bojim sedodira.Bojim sesama sebe.
Sedeo je sam. U plavom džemperu boje pokislog mora i farmerkama, delovao je napeto. Knjiga koju je do maločas čitao, stajala je na stolu odgurnuta u stranu. Kao da je upravo to što je pročitao izazvalo neku buru u njemu. Pa je knjigu odbacio kao i misli koje su sa njom navrle. Koka-kola, koju je
Vijugava cik-cak putanjaKapljice zarobljene između dva okna Dok zalasci još uvek izgledaju fragmentirano Posmatrani kroz oznojeno staklo.Danas ponovoZvuci motoraKondenzacija i brujanje sedištaPraznina između rutinskog „Kako si proveo vikend?“I možda jednog „Šta planiraš dalje?“ Biće nije predviđeno za lanac i vezivanje – I mora biti da sam na kraju danaSaamo još jedan zlotvorU psećim očima.Još uvek
Neko me je video kako sam proletela pored prozora. Nosila sam zeleni šal, teške crne cipele i svilenu maramu oko glave. To sam bila ja, tvrdi on, siguran je u to što je video. Kaže kako sam letela poput naduvanog balona u obliku psa koji je klovn sa dečijeg rođendana slučajno pustio iz ruku. Balon
Počinje obećanjem Kao i svaka priča Mama suznim pogledom Obećava bebi Najbolju verziju života Beba će mami, svakako Uvek biti Najbolja verzija svega Beba mamu ne vidi Ali, oseća Da će život imati ritam Maminih otkucaja srca Dok god ih bude I čuje Najbolju mamu na svetu Jer, ma kakva da je Najbolja je verzija
Mrzi to pitanje. Kad je pitaju radi reda, ne odgovori. Kad je pitaju zato što ih zaista zanima, dugo ćuti. Zato sad ćuti. U njenoj glavi nije tiho pa nema predstavu koliko je vremena prošlo. Ni njegov izraz lica ne govori ništa, osim da strpljivo čeka odgovor. Gleda ga u oči. Boja im je drugačija.
Promiču glave Prazne glave Čupave glave Nakrivljene glave Spuštene glave Puno spuštenih glava Promiču sudbine Tinejdžeri se vesele Ispred kockarnica Muškarci grle unučiće Staklene Ispred prodavnica Neko dvoje pričaju Drugo dvoje bi radije da ne pričaju Dvoje se samo gledaju I dvoje koji ni to više ne mogu Pa čekaju Autobus Žena sa
