Divlji cvetovi seuzdižu iz traveu tvom dvorištuda vide prolaznike.Prolazniciistežu vratoveda vide njih,oštre,drsko otvorene,nametljive.Nimalo ne liče natvoje ucveljene drugove.Nevidljive mačketrupkaju po tavanui cela kuća noćukao da se ruši.Ali to ne čuješ ni ti,ni tvoje umorne komšije.Ti, jer više ne postojišu obliku u kom te pamtim.Oni, jer su previše zauzetisopstvenim postojanjemmeđu oronulim zidovima.Cvetovi nikad ne napuštajubrod koji […]
Još jedno leto Još jedno letosa kojim nižu sedugi dani jarki,svetli i žarki. Još jedno letovedrih, zvezdanih noći.Kratki su koraci kojima će proći.Da li će kao oluja, iznenada, u meni doći? Još jedno leto,a smiraj daleko.U beskonačnosti trajanja,tražim ka horizontu pogled. Kako izgleda doživeti spokoj?Da li duboko i skriveno u morupočiva beg od pustoši?Ni od
Juli je i borim se sa vetrenjačamabiram posao kao slamku u plastu senasve je na dodir toplo a tako dalekodubok uzdah me budi iz snaiz osećaja i očajasve miriše na blizinu krajakakav je osećaj imati?i spokoj i smiraj i sveo čemu sanjaškada bi se san javio jednomja bih bila kralja sve se čini vekovima dalekoiako
1. poglavlje Ja sam Barbara Revid,imam 18 godina i veoma sam bogata. Oni koji me vole zovu me Barbi a oni koji mi zavide zovu me Zla Barbika. Pogađate li zašto? Žele da budu kao ja. Žele da imaju sve. Žele da se svaki dečko okreće za njima. Nemaju ništa od toga jer jedna je
Tražila sam te, dugo. Na mestima gde nikad nisi bio. U pogrešnim ljudima . U tuđim osmesima. U pesmama koje nisi slušao. U gradovima koje nisi posetio. Na ulicama kojim nisi prošao. Na klupama gde nisi sedeo. To su bili drugi ljudi, drugi osmesi, druge pesme, drugi gradovi, druge ulice, druge klupe. Neki susreti ostanu
Oboje, i Zdravka i Kosta, ostali su bez oca iste godine. Njen Petar je napustio ovaj svet tiho, bez pompe, otišavši u snu. Njegov Milosav se nije dao tako lako, bolovao je i dobrano se namučio pre nego što će dušu ispustiti. Bilo kako bilo, kada je izašla godina obojici, konačno su se venčali,
– Kadijevići su nam doneli dva praseta i ćilim. – reče Dušanka dok je okretala listove požutele sveske pred sobom. Sedela je nalakćena za kuhinjskim stolom i lupkala se olovkom po čelu. Na ploči ukraj šporeta je šaputala supa, a iz pećnice se širio miris hleba koji bi svakog i iz mrtvih digao. Najednom
Ко каже да те нећу видети,кад ће се Сава гордити твојим одразом?Ко каже да те нећу чути,кад ће о теби звонити звона Саборне цркве? Ко каже да ме нећеш миловати кад ће о твојим рукама шапутати ветаркоји си кротио машући возачу ГСП-а да би сачекао баку?Кажу да ће у Београду данас бити хладно. Сигурно нису видели
Замисли како стојиш насред наизглед нетакнуте, зелене ливаде, али прекривене необично покошеном травом. Нежни травњак опкољен је дрвећем, махом зимзеленим у првим редовима, док из зачеља вире високе липе што заклањају и оно мало хоризонта који би се иначе пробио кроз четинаре. Замисли све то, али немој преварити самог себе да је ливада правилног облика
– Pusti me majko, majko, zakasniću na voz! – nestrpljivo se Marko izvlačio iz zagrljaja koji je svaki put trajao sve duže. Otkako je otišao u varoš na školovanje, Paulina se iznova sve teže rastajala od sina jedinca, kojeg je sa teškom mukom sama odgajila a sada i školovala. Marko oca nije zapamtio jer
Лаж је ушла кроз утробу аромом истине, појели сте мислећи да постоје деца без Оца. Вирнули сте само кроз врата познања, а већ вам је нос удахнуо задах смрти. Изнутрице вам се просуле споља: заразили сте и даровани вам свет. Нисте богови него сте голи, пече вас стид па вичете: нисам ја! Нечујно вас врти
Otkako je posle steone krave crkla i ovca, a kukuruz spržila suša, Ranko je sa ženom Radom zaveo strogi post na vodi za sve ukućane. To je važilo i za svakoga ko je boravio pod krovom Rujevića, bez izuzetka. Ranko i Rada su govorili da su prokleti, da se u kuću uvukao greh i
