Vremena su uvek bila teška, neka manje neka više. Upravo iz tog razloga sam često menjala ime, kako su se menjale i prilike. Ali uvek sam bila glavna u kraju! Izvesno vreme svi su me znali po kralju Petru I i nimalo mi nije smetalo biti deo kraljevske porodice i svih etikecija koje kruna […]
12.04.2014 Ti mene nisi razumeo, a ja sam htela večno da te držim.I htela sam da zajedno hodamo po recidok nam se zagrljene senke preplićuna odsjaju meseca.Ali ništa od toga nije bilo,niti će biti.Ja nisam kao drugi,u meni trenutak traje večno.I svi ti trenuci su ostali tamo u tvojim rukama i u tvojoj kosi.I ja
Ovo je baš neki dobar dan. Otvoren prozor oponaša terasu,kafe na gelenderu – kad tamo bršljan. Onda spazimo, iako se kriju,kako vetar golica jelu pod prozorom.Sunce nam slika predstavu na zidu.Neki kažu: igra senki.Igra jeste – ali mirisa.Tako miriše cimet. Polako. On nas uvek uči da udahnemo duboko.Ne! Uči nas prvo da zažmurimo,pa da udahnemo
Ne sećam se kako je to biti zaljubljena… Toliko sam emotivno otupela da sam prešla u tmurnu prazninu hodnika svoje duše. Nervira me kad vidim da su drugi srećni. Ne srećni, nego da se vole. Mrzim ljubav jer je data samo odabranima. Ne mogu čak ni da maštam o ljubavi jer mi deluje nedostižno. Sve
Odrasla sam u Surčinu sa mamom, tatom, sestrom, babom i dedom. Živeli smo jedni drugima na glavama; prostora nije bilo dovoljno, a mišljenja je bilo previše. Baba i deda su često upadali u sobu u kojoj smo spavali mama, tata, sestra i ja. Tačnije, u kojoj smo živeli, jer nam je to bila i dnevna
IMPERIJA STRASTI🎩🌹 Zamak hiljadu dodira Put ka starom zamku, smeštenom visoko u brdima gde se magla spajala sa oštrim stenama, bio je dugačak i krivudav. Ona je sedela na zadnjem sedištu luksuzne limuzine, posmatrajući kako se svetla grada u dolini polako gase, ustupajući mesto apsolutnom mraku šume. Na sebi je imala samo dugačak, tanak kaput
ЕП О ЈУНАЦИМА КОЈИ НЕ ПОСУСТАЈУ У не тако давна времена, кад су горе биле више,а људи чвршћи него камен што га газе,кад се част мерила душом,а име носило као штит,роди се прича о јунацимакоји стадоше између мрака и отаџбине. Устао је мрак са запада,тежак, без гласа, без лица,као да хоће да прогута све што
Jato ptica se i tog proljeća vratilo vrbi iza građevine. Našli su svako za sebe granu ili površinu gdje će sletjeti. Najmlađi su zauzeli niže grane vrbe. Razigrali su se i gurkali međusobno, pa neki od njih spadoše na građevinu. Tačnije na balkone. Vidješe i drugi to, pa pokušaše isto. No, neki nisu vidjeli dobro,
Nakon što je selektovana za neobjavljenu zbirku ‘Vrane dolaze’, priča ‘Radoznalost je ubila mačku… ili možda nije’ premijerno je objavljena u okviru moje prve zbirke ‘Carstvo reči’. ~*~ Od: Ivana.Todor Kome: Ana.Mitar Naslov: Pozdrav Datum: 25 02 2011 u 10:03 Draga Ana, Nadam se da proveravaš mejlove i da ćeš ovo pročitati, pre nego što
Proleće, radost širiš kroz dan,lakoćom je nosiš s cveta na cvet,izblediš i odnosiš zimski san,dok u tople boje rađaš svet. Proleće, iz tvog oka tinja pogled,sjaj osmeha krasi ti lice,kroz procvala polja u nedogledoživljavaš širom ulice. Proleće, sa tobom sve je nežno,istopi se što je bilo snežno,pred vedrim likom tvojimbudan ja iznova stojim. U čvrstom
O, kako samo želim da verujem u tebe… Da predam svoju sudbinu u tvoje ruke sa dubokim znanjem da ćeš me učiniti dovoljno jakom da delam ispravno i da konačno stignem na to obećano rajsko mesto na kraju puta znajući da ti si svetlost koja prodire kroz zenicu oka moga i tu postaje svetionik. Ne
01.04.2014 Reči uopšte nisu potrebne da se nešto kaže.Mi smo bez reči sve rekli.Čak i više od toga.Ono što nismo rekli to je – kako dalje?Kako dalje u dane koji slede?Za jednu noć nečega što je trebala da bude ljubav,ispričali smo priču koja će u meni živeti večnojer ja pamtim trenutke.Ispričali smo priču rukama i
