1. poglavlje Stanovala je u mirnoj palanačkoj ulici sa puno zelenila i saksijama cveća koje su visile na terasi, a ona ih negovala, zalivala svakog jutra i pevušila im. Susedi su se čudili, kako sve postiže, i da održava kuću, studira i radi kao asistent na fakultetu, pomaže polubratu i polusestri oko školskih zadataka, vikendom […]
Носио сам један капут, Боже, Кроз зиму, до каснога пролећа, Послужио је за многа столећа. Тек лети се носити не може. Флеке беху као неприметне, Све док не поче да се рашива. По рубовима рањен да бива, Док са концем игла га не сретне. Носио ме посвуда са собом: Вечери, јутра, и међ’
PREDGOVOR Najveća opasnost nije u tome da ono što nam se dogodilo postane deo našeg života, već da zbog toga zaboravimo ko smo bili i ko još možemo da budemo. Čovek nije samo ono što mu se dogodilo; on je i sve ono što je nosio u sebi pre toga, kao i sve ono što
Danas je očigledno dan za njega. Za Vojina. Dok sam pisala dnevnik, čula sam na radiju jednu od pesama koju mi je puštao dok smo bili zajedno. Od tada je prošlo šesnaest godina. Mnogo vremena, a još uvek mi je povremeno u mislima. A u srcu zauvek, zaključan u jednom kutku duboko u meni. Bio
Put koji pamti Put je bio gotovo nevidljiv. Utaban godinama, uzak i skroman, toliko uzak da su njime nekada prolazili samo bicikl, ručna kolica ili čovek koji nikuda nije žurio. Nije imao asfalt, nije imao znakove, nije imao ime. A ipak, meni se učinilo da znam svaki njegov zavoj. Stajao sam kraj njega i gledao
Da me voliš, odazvao bi se mojim jaucima. •••••••••••••••••••••••••••••••••••••••••• Sine! Sine moj! Miloše! Zelene oči moje! Bolna sam ti! Dođi mi, dođi mi, dođi mi! Na stolu, čeka te šerpa. U šerpi su tri sarme. Vruće. Sad sam ih skinula sa šporeta. Dođi da jedeš, sunce mamino… Miloš. Taj Miloš. Moj sin jedinac.
Pričala je utiske o filmu, organizaciji, a i atmosferi u gradu. Pohvalila je raspoloženje ljudi, koje čak ni gužva u posljednjem trolejbus nije pokvarilo. Zgusnuti kao sardine čak su počeli pjevati Čoline pjesme. Sugovornica se požalila na gužvu u gradu tokom festivala bez da je išla na projekcije ili se vraćala s njih. I gužva
Uvod Kad imaš mlađeg brata koji se oženi pre tebe i dobije dete koje ti postane najbolja drugarica, prirodno je da si bliska sa njom. Tako se moja Nađolina i ja ceo život družimo. Moja devojčica je želela da postane muzička zvezda. I naravno od koga će dobiti najveći podršku nego od svoje tetke koja
1. … Имао сам 25 минута ходања од Идее Лондон до кафића у ком је требало да се нађемо, што је значило да ћу каснити пар минута. То не личи на мене, али сам се надао да за први прави излазак неће бити пресудно. Јужњак у мени није волео Београд, док је заљубљени ја наслућивао
Njihova ljubav je bila toliko jaka da se još uvek oseća i nakon skoro 20 godina. Bila je toliko jaka da Mariji i dalje srce zaigra kada čuje neku pesmu, prođe nekom ulicom Beograda ili pročita na ekranu poruku sa njegovim imenom. Ovo je priča o pravoj ljubavi, o Marku i Mariji. O vremenu kada
Ponekad imam osećaj da smo svi ovde došli da odigramo igru Da provozam koji krug A onda zauvek nestanemo. Ovaj se trenutak čini kao cela moja defincija i melanholija Sav značaj dajem svetu A on mi ga uporno oduzima Pitam telo Hej Šta mi je potrebno sada Ako nema odgovara Znaću da sam prevazišla sve
Očevo nasledstvo Govore da se nasledstvo meri onim što čovek ostavi iza sebe. Neko ostavi kuću. Neko zemlju. Neko prezime. A jedan otac ostavio je svojoj deci samo jednu rečenicu. Bila je kratka, gotovo obična, toliko jednostavna da je kao deca nisu ni razumeli. „Ne troši život na žaljenje. Gledaj šta možeš da učiniš.“ Prvi
